INTERVJU SA MOMČILOM TRAJKOVIĆEM 

Čaglavica | Datum: 5. februar, 2019  Trajanje: 176 minuta   

 

 

 

Prisutni: 1. Momčilo Trajković (Intervjuisani) 2. Eremire Krasnići (Vodila intervju) 3. Kaljtrina Krasnići (Vodila intervju/ Kamera) 

   

 Simboli u transkripciji, neverbalna komunikacija: () – emocionalna komunikacija {} – sagovornik objašnjava nešto gestovima.  Druga pravila transkripcije: [ ] - dodatak tekstu kako bi se pomoglo razumevanje Fusnote su dodaci koji pružaju informacije o mestima, imenima ili izrazima.   Prvi Deo  Eremire Krasnići: Za početak ako biste mogli da se predstavite, da nam daš osnovne podatke, gde ste                                 rođeni, ime i prezime i vaše najranije uspomene, vaša porodica itd.?  Momčilo Trajković: Ja se zovem Momčilo Trajković, od oca Aleksandra i majke Milice. Otac mi je                               odavde, rodio se baš ovde gde danas razgovaramo, gde sam se ja rodio i moji najmlađi brat i dve                                     sestre. Ja sam prvi, dve sestre onda brat. I tu smo odrasli, tu smo živeli, evo i danas ja ovde živim. Otac                                           mi je bio poljuprivredni tehničar, bio terenski i često bi radio širom Kosova. Na primer, on je rukovodio                                   sadnjom voćnjaka u Uroševcu, “Mladost” se tako zvalo, i sećam se kad sam bio mali iz poštovanja                                 njemu, često kad ovi iz Uroševca, “Mladosti” nose voće svrate ovde da mom ocu ostavu nekoliko gajbe                                 iz poštovanja što je nekada radio.   Majka mi je iz Lapljeg Sela, to je susedno selo ovde, Milica. I moj otac i moja majka su iz partizanske                                         porodice i to je bio razlog što su se oni uzeli negde ‘50-te godine, februara, januara-februara meseca.                                 Tada su se oni uzeli, da bi se ja rodio 5. novembra 1950. godine. Ja sam ovde završio osnovnu školu,                                       četiri razreda ovde u Čaglavici. A od petog do osmog išao sam u Lapljem Selu u školi ovde dole. Nakon                                       završetka osmogodišnje škole, ja sam se upisao u ekonomskoj školi i završio sam srednju ekonomsku                             školu.  Eremire Krasnići: Možemo još malo oko vašeg detinjstva da pričamo, više detaljnije?  Momčilo Trajković: Kako da ne.   Eremire Krasnići: Da ne idemo tako brzo tamo.  Momčilo Trajković: Ja se sećam, pošto moj otac je bio poljuprivredni tehničar, rekao sam terenski,                              on je neko vreme radio u nekoj veterinarskoj sta… poljuprivrednoj stanici, negde prema Koljovici.                           Tamo je ta stanica bila, i tamo smo čak u jedno vreme i živeli. I ta slika, sliku koju sam vam dao je iz tog                                                 vremena kada su me otac i majka odneli kod fotografa da me slikaju kao prvo muško dete. Prvo dete,                                     ja sam najstariji.   Eremire Krasnići: A gde to? U Prištini? 

 Momčilo Trajković: Da, da to je u Prištini, Prištini, to kod nekog fotografa. To ja nisam se raspitivao,                                   ali znam da to u Prištinu bilo. I sećam se majka mi je pričala tada da… iz tod dela sećam se da mi je                                               majka pričala da smo tamo živeli i jednom je spremila ručak od kornjače, ona kaže željka, željka se u                                     narodu kaže. Spremala je ručak od mesa kornjače i toga se sećam iz priče a ne da se ja sećam da sam                                           jeo ili nisam jeo. Sigurno sam jeo jer nisam ni znao o čemu se radi, ali to je tako bilo.  Onda smo se ponovo vratili ovde, ovde živeli, mi smo bili dosta, velika sirotinja, nismo bili bogati. Moj                                   pokojni deda Stavra, otac mog oca, on je bio u Americi. Živeo u Americi do ‘18, sedam godina. Od                                     1911. do 1918. godine je bio u… ne, do ‘19. godine bio je u Americi, u Čikagu. Inače govorio je engleski,                                         pošto je radio desetak godina je bio tamo. Kad je došao, bio je zaradio dobre pare. Međutim desilo mu                                     se nešto strašno, dao mu jednom prijatelju da prenese deo para i taj prijatelj mu je deo para koju je                                       zaradio radeći tamo, ovaj, jednostavno uzeo i nikad mu nije vratio. I on je zbog toga imao dosta                                   problema, čak se kasnije razboleo i umro je negde ‘37. godine.  Moj otac se rodio ‘21. godine. Moja baba je iz Dobrotina, iz Lipjana, sada kod Dobrotina Lipjana i ona                                     mi je uvek pričala o mom dedi koji je, koga je ona čekala osam godina. Kada je deda išao za Ameriku,                                         baba se za njega verila {dira svoj prst}, on je verio babu. Međutim, kada se deda vratio Amerikanac,                                   prosto, on ipak ima dosta para, bio je drugačiji čovek, moderan čovek, nije onaj seljak koji je odavde                                   otišao. I bile su velike muke, to mi je ostalo iz detinjstva, i kasnije kad sam sa babom razgovarao i otac                                         u čitavoj porodici smo to pričali.  Baba je bila neka sitna, da ne kazem za ženu ružna, nego jedna sitna žena, nije bila… deda je bio malo                                         krupniji i nije bila za njega što bi se reklo. I deda je pokušao da je ostavi da se oženi sa našom                                           komšinicom ovde sada preko puta je živela. I onda skočili ti rođaci i na neki način su smirili dedu i                                       deda se oženio sa babom. I sa njom je rodio dva sina i četiri ćerke, šestoro dece je rodila. Međutim,                                       muž joj umre ‘37-me godine. Moj otac je imao 14 godina kad mu je otac umro, a bio je najstariji i četiri                                           sestre i još jedan brat i stara baba. Ne stara baba, žena, nije bila tada stara, žena.   I onda su, iako su imali dosta zemlje imali su problem jer se negde pred Prvi svetski rat, posle smrti                                       ovog dede, zapali kuća i čitavo imanje izgori. Toliko su bili oštećeni da je selo donosilo pomoć da bi                                     oni mogli da žive. Međutim i posle toga su krenuli, a i pored toga nikada nisu uspeli da stanu na noge                                         onako. I zato smo posle rata mi, kada sam se ja rodio otac je bio terenski, nismo živeli baš na nekoj                                         visokoj nozi. Mi čak smo bili dosta velika sirotinja. Ja se sećam tog života iz detinjstva, te kuće koja je                                       bila ovde, tamo je počinjelo tamo se završelo. Imala je dve sobe. U jednoj sobi konji i krave a u velikoj                                         sobi spavamo mi.   [Intervju se prekinuo zbog tehničkih problema]  

Pogovo tada je bio veliki štrajk u Americi, i tada su… i zbog tog štrajka su onda uvozili radnike iz                                       Evrope streikbrechere , koji su odlazili da zamene ove. Međutim, moj deda je otišao pre štrajka i puno                                 1

odavde, puno iz Čaglavice ljudi su otišli pre štrajka, pre tog štrajka. Ali za vreme štrajka je bio pokušaj                                     da jedan broj ljudi ode tamo i zameni streikbrechere, štrajkače, streikbrechere, da ih zovem štrajkače.   I ja imam u mojoj knjigi sam objavio sliku starog odavde… kako, nije Šerafin… setiću se. Rista, Rista                                   Mitić, koji je ovaj krenuo za Ameriku i dva puta je išao za Ameriku i dva puta je stigao do Čikaga i dva                                             puta su ga vraćali nazad. Kad je stigao u Čikago, pošto je tamo imao braću, braća su došla na… ne,                                       nije, stigao je u Nju Jork. Braća su iz Čikaga došli u Njujorkork da ga sačekaju i da ga vrate nazad. Da                                           sve te streikbrechere da treba da zamene štrajkače vrate nazad.   I tako čika Rista dva puta je otišao do Amerike i pričao mi je mesec dana na lađi, kaže, “Velika lađa tu                                           bila”. Prvi sprat stoka, jer to je pošto putuje mesec dana mora nešto da se jede, to su parobrodi oni.                                       Prvi sprat stoka, drugi magacin i roba, treći sprat ljudi {opisuje rukama}. Narod odlazi tamo. I kaže da                                   su išli odavde…   Eremire Krasnići: A gde su uzeli taj brod?  Kaljtrina Krasnići: A lađu gde su?  Momčilo Trajković: Sad ću ja, odavde su išli. Išli su do Skoplja, pošto tada nije bila pruga                                 Priština-Beograd, niti Priština-Niš. Već su išli sa Kosovo-Polja do Skoplja iz Skoplja za Niš i onda gore                                 za Beograd i u Beograd su se opet vozovima i stigli su do Bremena u Nemačkoj. Bremen je bila                                     pristanište gde su se ukrcali iz Bremena, onde je on to pričao, “Iz Bremena kreću mesec dana plove da                                     bi stigli do tamo”. To je to, toga se sećam. To je interesantno.   Kada se deda, moj deda ovde vratio, moj otac je bio drugačiji od svih ovih ovde naših ljudi. Ovaj naš                                       narod, Srbi starosedeoci su dosta, dosta da kažem neobrazovani i imaju taj mentalitet, jedan čudan                             mentalitet, mentalitet naroda čije glavno oružje je trpljenje. Dakle može da trpi šta hoćete može da                               trpi, i zato je on i opstao. I danas je ovde posle svega što se dešavalo, ostao je taj srpski starosedeočki                                         živelj zato što ume da trpi. Muke, probleme, on prođe preko svega toga i izdrži. On je izdržao tursko                                     vreme, dakle ovaj narod nikada se nije pomerao odavde, najveće pomeranje je bio posle ‘99. godine.                               Dakle… inače pre ‘99. godine nije se pomerao.   Ovde, inače na Kosovu, ja ne znam koliko vi znate u Kosovu su Srbi živeli, žive još uvek oko velikih                                       gradova. Sva okruženja gradova na Kosovu su srpska sela. Evo uzmite na primer Čaglavicu, imate                             tamo i Kosovo Polje je bilo većina srpsko i Crkvena Vodica i Obilić je bio srpski, srpski u smislu                                     stanovništva što je bilo, Ugljare, Bresje, tamo imate Kuzmin, imate Dobri Dub, onda imate Preoce,                             Laplje Selo, Čaglavica, Gračanica, Matičan, Ajvalija je rudarsko mesto, kasnije je ona postala mesto u                             koje su dolazili Albanci. Dakle, sva okruženja, hoćete Gnjilane, u Gnjilanu sva sela okola su… Šilovo,                               

1 Nemački: Streikbrecher, govornik koristi ovaj termin koji se odnosi na radnike koji su išli u Čikago da zamene                                     radnike na štrajku. 

Parteš, sva su sela… dakle Srbi su ziveli u selima. A zašto su? U Prizren isto oko Prizrena. Uroševac                                     isto, Peć isto…   Eremire Krasnići: A zašto nisu živeli u gradu?   Momčilo Trajković: Grad je bio, grad je bio van su živeli u planinama većinom, Turci su živeli u                                   gradovima, gradovi su bili turski. A onda, koje, Srba i Albanaca to su bile zanatlije, zanatlije su poneko,                                   poneke porodice su živele. I to je taj srpski i albanski deo, i to većinom srpski manji albanski deo živeo                                       u gradovima. A da bi… pošto su Turci morali da skupljaju taj kulak svoj, imali su svoje ćipćije tako su                                       zvali svoju raju koja je radila za njih. Svi su, svi ti Srbi koji su ovde bili dobili su zemlju na koju su radili.                                               To nije bila njihova zemlja, to je bila turska zemlja i ova zemlja gde smo mi sve su to bile turske tapije.                                           A Srbi, a i Albance, ali pričam o tome što bolje znam, pa i Albanci nisu imali svoju izvornu zemlju jer je                                           bila okupacija turska 500 godina. Nego, aga Turčin, on ima cela, čitava Čaglavica je njegova, on ima                                 svoga slugu, svoje sluge, svoje ćipćije koja za njega rade. Daju mu, ne znam, deo na kraju. I tako.   Eh, kada smo mi, pa i Albanci, ti starosedeoci Srbi i Albanci, oni su zemlju dobili kada se, kada se                                       Kosovo oslobodilo Turske. Tada svaki aga, svaki onaj sluga, ćipćije turskih Srbin i Albanac koji je                               zemlju koju je radio, on je tu zemlju kada su turci otišli zadržao za sebe. Dakle, to je, na taj način, inače                                           izvorno u svim tapijama samo posle turske tapije, pre turskih tapija ne postoji nikakav dokaz da nečije                                 vlasništvo bilo. Tako se i živelo, tek kasnije su se uvele katastre, uvele su se tapije, da se zna čija je                                         zemlja i kako.   Eremire Krasnići: Čime se srpska zajednica bavila najviše?  Momčilo Trajković: Poljuprivredom. Srbi su se bavili poljuprivredom i stočarstvo. A Albanci većinom                         su se bavili stočarstvom. Dakle, Srbi su živeli ovde u ovom kraju u plodnoj zemlji, ovo je plodna zemlja,                                     ovo je grehota kad se vidi da se ovolike zgrade i kuće napravile na najplodnijem zemljištu. Znate, niko                                   ne pita gde će zidati, samo idu i zidaju. Inaće u knjizi Atanasija Uroševića, negde posle Drugog                                 svetskog rata obišao ove krajeve i pravio popis stanovništva, a za moju porodicu kaže da ne postoje                                 podaci odakle smo mi došli u Čaglavicu, jer Čaglavica je novo naselje.   Čaglavica je od XVIII-tog veka, 1700… Čaglavica je nastala posle Druge seobe Srba. Dakle, ona je                               nastala 1737. bila ta Druga seoba Srba, posle Austro-turskog rata. Tad je, kada su Austrijanci pošli, to                                 je drugi Austro-turski rat, prvi je bio 1688-me godine, a 1690. je bila prva srpska seoba pod                                 Čarnojevićem, to kako naša istorija kaže. I kada su Austrijanci pošli da napadu Turkiju da ih proteri iz                                   ovog dela, Srbi od Raške pa ovamo su ustali i stali u stranu, na stranu Austrijanaca da bi se oslobodili                                       Turaka.   Međutim, oba puta Turci su došli… nije, nije, ok. Oba puta Turci su došli negde do Jankovića, do Eljez                                     Hana, tu su došli Austrijanci i vraćali se nazad. Kada su se vraćali nazad nisu razmišljali o ljudima koji                                     su stajali na njihovom stranu. Svi ljudi koji su bili na stranu Austrije svi su od Turaka nastradali i zbog                                       straha je došlo do velike seobe Srba odavde. Znači dva puta se to desilo i treća slična seoba je bila                                       

1999. kada je ovaj narod poverovao Miloševiću da će rešiti problem. Dakle, tri puta je ovaj narod ispao                                   naivan i stradao. Tri puta je stradao.   Tada je moja porodica, po onome, pošto ja istražujem bavim se time. Moja porodica, inače nas ovde                                 zovu Stašići, naše izvorno prezime je Stašić i nas zovu Stašićevi, to je naša porodica. Ima ovde Terzići,                                   ima ovde Lazići, to su plemena kako ima i kod vas fisovi, a tako i kod nas. Kada dođete ovde i pitate                                           Stašićovi, koji su Stašićovi oni će ti reči: “Koje?” Mi slavimo slavu, dve, imamo dve slave. Dakle, Svetog                                   Đorđa 16. novembra je i Đurđev Dan 6.maj. To su slava i preslava, to su letnji i zimska slava. Plateći ja                                         to i da smo Stašići, ja sam došao do podataka da smo mi ustvari došli iz okoline Kline, dakle iz                                       Drenovca kod Kline. Znate vi gde je Drenovac? Eh, Drenovac, to smo mi negde došli hiljadu… posle                                 druge seobe, 1737. godine. Tada je…   Inače u Čaglavici su sva plemena Srba koja su ovde došli ili iz Javora kod Istoka ili iz mesta… znači                                       najveći broj ljudi iz tog kraja došao ovde. I zato potvrđujem, imamo prezime Stašići u Drenovcu celo                                 selo su Stašići, slavu slave isto kao i mi i u Čaglavici, svi su došli iz tog kraja. Pa pretpostavljam, ja ne                                           mogu da tvrdim, ali pretpostavljam da je naše poreklo iz okoline Kline, dakle iz Drenovca kod Kline.   Kaljtrina Krasnići: Da li imate braću i sestru?  Momčilo Trajković: Imam, imam sestru. Ja sam najstariji, sestra druga, sestra treća i brat najmlađi.                             Sestra mi živi kod Umaga, u Bujama, Bujama kod Umaga, tamo mi živi, tamo ima porodicu, tamo se                                   udala svojevremeno. Druga sestra živi, živela u Prištini, sada živi kod Vrnjačke Banje u Vrbak kod                               Kraljeva, blizu Kraljeva. Baš sam juče, preksinoć sam bio tamo spavao, bio sam da obiđem sestru. I                                 najmlađi brat živi tu {pokaže sa rukom direkciju} ali ima kuću u Beogradu, odnosno u Barevu, pošto                                 ovde su se svi nekako posle što se desilo prave neku rezervu i nažalost najčešće ljudi i odlazi.   Ja pokušavam da koliko je moguće… evo sada tu je ovaj Albanac koji je tu došao i sad sam ja Srbin i                                           odavde do… i preko puta [ima Srba]. I pokušavamo mi da se dogovaramo, ne treba… Hvala Bogu ako                                   imamo neke njive prodaćemo ali ne moramo kuće da prodamo. Ja ne mogu, ja u Beograd imam stan,                                   ja ne mogu tamo da živim. Ja budem dva dana, ja treći dan pobegnem i dođem ovde. Pošto imamo                                     decu gore u Ušće, žena je trenutno gore, inaće ja i žena ovde živimo. Deca nam dođu ovako kad mogu.   Jedna ćerka se udala u Beograd za kolegu, ona je bila novinar, prvo BK Televizije, pa je odavde                                   izveštavala za B92, ona je bila televizijski, za B92 je radila, pa je onda se udala za tog kolegu sa kojim je                                           radila i sada je na S Radiju u Beogradu, vodi informativni politički program i novinar i spiker.   Eremire Krasnići: A kakvo selo je bilo Čaglavica?  Momčilo Trajković: Čaglavica je bilo jedno… samo da kažem da imam mlađu ćerku koja se udala                               ovde u Čaglavicu i oni su otišli u Nišu tamo žive i sin…   Eremire Krasnići: Pričaćemo i ovome posle.  

Momčilo Trajković: Čaglavica je bila interesantno selo, teško za život. Zašto teško? Ovde nema                           takozvane dobre vode, nema pijaće vode. U Čaglavici kako je ja pamtim postojala su dva bunara, tri,                                 jedan je bio ovde preko puta gde se sad ovo naselje novo Švajcarsko selo, tu je bio jedan bunar i mi                                         smo tamo odlazili da bi uzeli vodu za piće. Drugi bunar je bio na centru sela tamo, i treći bunar je bio                                           kod jednog privatnika seljaka u svoju svom dvorištu je imao bunar. I svi, dakle da bi svi da bi došli do                                         pijaće vode, svi smo odlazili na bunare.   I postoji čak priča da majka kad kćerke hoće da se uda, kune ćerku, “Da Bog bude da se u Čaglavicu                                         uda”. Moja majka je imala običaj da kaže, da ruke istegle noseći vodu, čitavog života noseći vodu. Jer                                   mi imamo tu bunar, ali je slan, slana voda. I ona ne prima sapun, ne može da se pere. Samo su mogle                                           krave da pije, stoka je mogla da pije, ali sve kupanje, pranje, sve je to moralo da bude, da se voda                                         donese iz bunara. I sada možete da zamislite koliko kuća ima, svi odlaze tamo čekaju na red da vodu                                     zahvate.  Onda Čaglavica imala je teško blato, to blato je bilo toliko lepljivo. To je zemlja crnica, teška zemlja i                                     ono ko lepak kada padne kiša… to je bilo strašno. Ovde su bile, ovde nije bilo ni kaldrma nije bilo, ja se                                           sećam toga, ni kaldrma nije bilo. A ograde su bile, da li znate šta je trnja? Trnje, pa to su bile ograde, pa                                             kasnije su došle tarabe, pa… kod Srba, i kod jednog broja zida nije bilo, to nije već u svojstvu Srba kao                                         kod Albanaca zidovi i tako dalje, i tako dalje. Ali u jednom delu kod gazda je bilo, gazde Srbi imali to,                                         imali su velike kapije i zidove. Ali ovo kod drugih nije bilo. Tek kasnije dolaze tarabe. Ja se sećam ovde                                       nije bilo struje, ja se sećam kad su lampe bile ovde.   Eremire Krasnići: Kada je došla struja?  Momčilo Trajković: Pa, ‘60-te godine došla struja ovde i toga se sećam. Inače je ovaj put, pre ovoga,                                   put koji išao za Skoplje pravila je vojska i u Čaglavici je bila kasarna, pa to retko ko zna. U Čaglavici je                                           bila kasarna baš gde je sada Švajcarsko selo. I taj bunar sećam se kad je vojska napravila tu kasarnu i                                       to zbog bunara, zbog dobre vode i onda bunar pola u kasarni pola van da bi seljaci mogli da uzimaju                                       vodu. I ta vojska je tu bila nekoliko godina dok se nije pravio, završio put. Taj put je išao, raniji put išao                                           prema Lapljem Selu ako znate, ovaj put prema Lapljem Selu. A kasnije je napravljen ovaj put koji sada                                   ide dole prema HIB Petrolu, kako se zove dole. To je novi put koji je vodio za Skoplje, a ovaj put je                                           vodio za Prizren. To je stari Prizrenski put.   Eremire Krasnići: Koliko godina ste živeli ovde sa vašom porodicom?   Momčilo Trajković: Pa ja sam živeo sve do ‘83-‘84 sve dok nisam dobio stan u Prištinu, pa onda sam u                                       Prištini živeo.   Eremire Krasnići: A u osnov… srednjoj školi gde ste išli?  Momčilo Trajković: U Prištini, Ekonomska Škola. “Dževdet Doda” gde je tu, bila je tu ranije                             Ekonomska Škola, gde je sada katedrala, tu je bila Ekonomska Škola. Tu sam dve godine išao, a onda                                   Ekonomska Škola prešla ovde gde je inače sada, mislim Poljuprivredna preko puta kasarne “Adem                           

Jashari”, preko puta kasarne tu je bila Ekonomska Škola, tu sam ja završio četiri razreda. Posle toga                                 sam se upisao na pravni…   Eremire Krasnići: Jeste li Vi putovali?  Momčilo Trajković: Kako da ne? Svaki dan putujem ja. I to smo ili… kako se zove ona bolnica                                   Rezonanca jel? Tim brdom i preko dole potok i siđemo preko reke i dođemo u školu.   Eremire Krasnići: Koja reka je to?  Momčilo Trajković: To je Prištevka. Ona je zatvorena. To je Prištevka u kojoj se uliva Matička reka,                                 Matičanka, Prištevka i onda nastavljaju prema Sitnici. I uliva se kroz Ugljaru, idu u Bresje i uliva se u                                     Sitnicu. Mi smo ‘60-te, ‘56-te godine, moj otac je radio Štimlju i onda pošto nije mogao da putuje, mi                                     ovde sami… onda dve sestre, mlađi brat se nije rodio i mi odemo da živimo u Štimlje, pošto je on bio                                         radio u zadruci, zadruga Štimlje, poljuprivredna zadruga. I ja sam išao u prvi razred osnovne škole                               pošao sam, gore na brdo ima školu u Štimlju, ima crkva i škola. Tada, ne znam šta je sada. Crkva i                                         škola i sećam se da sam uvek gledao kada iz učionice vidim crkvu i tu sam pošao, počeo da… samo                                       prvo polugođe.   Na polugođu se razbolim ja i jedna moja drugarica školska, Danica se zvala, od difterije. Tada znate                                 nije bilo zdrastvene kulture, nije bilo. I prebace nas u bolnicu u Prištinu. Zarazna bolnica, zarazna                               bolnica ne znam da li je sada tamo, negde od pruge pa gore nekako, Dragodan tamo, ispod. Eh, tu nas                                       vode. I sećam se, posto je bilo gužve u bolnici, ja i ta drugarica spavamo noge u noge, ona glavu tamo,                                         ja glavu ovamo {objasni rukama} tako smo spavali, deca. Koliko? Sedam godina nisam imao više. I                               jednoga jutra dolaze ovi bolničari i nju uzimaju nose. Pitam ja: “Gde ćete?” Kaže: “Ima da je kupamo”.                                   Međutim, sirota, ja sam posle saznao da ona…. Ja sam se plašio da će mene da kupaju znaš? Stidljiv                                     ja, kako? I saznam ja posle nekoliko dana da je ona ustvari umrla. I tak su je poneli i odneli. I sećam se                                             Danice i njenog oca kasnije i tako dale, tako dale.   Eremire Krasnići: A kako ste Vi preživeli bolest?  Momčilo Trajković: Ja ne znam. Ja ne znam, preživeo sam u kući su me… i posle toga otac je odlučio                                       da se mi ponovo vratimo u Čaglavicu. I drugo polugođe prvog razreda nastavio sam tu u Čaglavicu, tu                                   gde je Dom Kulture tu, to je, tada je bila škola i tu sam bio u školi.   Eremire Krasnići: Šta je vaša mama radila?  Momčilo Trajković: Moja mama je bila domaćica. Domaćica, žena muž na teren ona sama sa nama. I                                 nikada neću da zaboravim kada nam se palila ta kuća, ovaj… ćurak i onde… posle su krave izašle iz te                                       sobe druge, pa smo se mi malo proširili, jel da? Ovaj, i šporet je bio u toj maloj sobi, a ona druga                                           spavaća soba. I moja majka da zatvori taj dimnjak krpama {pokaže rukama}. I ona otišla za Prištinu, mi                                   založili vatru kad igrali smo se deca, ja sam bio mali, uđemo u tu sobu spavaću kad vidim ja unutra                                       dim. I onda krene, palim sijalicu, kakva sijalicu sve dim ne može da se vidi (smeje se). I setio sam se                                         

toga kako smo se, ovaj kako smo… pa svi smo zajedno spašavali, vukli ćebad, jorgane izbacimo                               napolje da to ne izgori. Ali neko je došao od komšija pa je to zatvorio. To mi je bilo interesantno.   Mi smo imali, ovo naše dvorište je bilo, i bilo je puno šljiva, šljive vočnjak je bio stotinu komada                                     sigurno je bilo i između redova je sada majka zasadila krompir onda metle, znate šta su metle? I naša                                     igračka, posto su bile tad igračke ne? Ja sam bio, ja sam pravio traktor i mašinu vršalicu od krompira i                                       od metle. Ono stavio metla a onda uzmite krompir, jedan i drugi, napravite točkove {opisuje sa                               rukama}… eh, sada uzimate kanap i tamo za traktor i sad beremo onu travu i ja kao traktor radim brrrr                                       {onomatopeja} a sestre i brat kao mašina vuuuu {onomatopeja}. I dan danas kad se sretnemo oni o                                 tome pričaju, to im je bilo najzanimljivije.  Eremire Krasnići: Da li je religija bila deo života?  Momčilo Trajković: Ne, bila je, bilo je tada religija zabranjena, nije… znam da tada su se slave tajno                                   slavile. Dugo vremena… kasnije su dozvolili. Komunisti nisu dozvolili da se slave slave. Moglo se slaviti                               1. maj, 29. novembar to su bile slave koje smo slavili svi. Ja sam siguran da ni Bajram se nije slavilo,                                         tako što ni slave nisu se slavile koje… Komunizam u početku je bio dosta rigorozan, malo kasnije je                                   malo popustilo ali je tako.   Eremire Krasnići: Vi imate neku crkvu ovde blizu, jel da?  Momčilo Trajković: Počeli su ovde neku crkvu da prave, međutim to nije završeno. Ta crkva je govorio                                 sudbinu ovog naroda. Crkvu prave odlazeći narod. Znate neko ko odlazi pravi crkvu, ta želja da                               ostane. I to je taj… to tako slikovito pokazuje ovu nesreću ovog naroda. Prvo se… umesto se crkva                                   pravi u centar sela ovi od vlasti ne dozvoljavaju, jer su planovi da će ovo jednog dana biti albansko.                                     Prije se crkva iza Doma Kulture gde je Tači napravio… čuo sam skoro, ja nisam znao da je on tu, da                                         ima rezidenciju u Čaglavicu. Na tom mestu gde je on pravio, napravio rezidenciju tu je planirana da se                                   napravi crkva, ali to ne sad. Međutim, taj čovek je prodao, to je bio neki sukob. Ali onda nisu dozvolili                                       preko puta doma, ni tamo gde su igralište, nego su, toliko je bilo pritiska da je crkva započeto u jedan                                       čosku.  A crkva obično biva, a i džamija biva tamo u centru, tamo gde je centar. I tako da se sve sada ohladilo.                                           Dakle crkva u ćošku, narod nezainteresovan, a počelo je vlast država da pravi crkvu. Nikada, ne znam                                 kako je sa džamijom, ali da bi crkva živela, da bi crkva bila živa, znači da bi se poštovala mora da je                                           narod pravi, mora narod da oseća potrebu da je pravi. Ako ne oseća potrebu, ako mu neko napravi                                   crkvu, može mu napraviti najmoderniju crkvu ona će ti ostati prazna. I to je sudbina, znači rekao sam,                                   crkva koju je pravio odlazeći narod. Tako. Sta će biti, šta je sudbina, da li će se okrenuti neke stvari i                                         biti bolje, da se stane, za sada ja to ne vidim. I to je dosta tragično.   Eremire Krasnići: Možemo se vratiti u ‘80-te kad ste išli u srednjoj školi u Prištini, nešto više oko                                   toga…?  Kaljtrina Krasnići: Jel je to srednja škola, jel da?  

 Momčilo Trajković: Kako?  Kaljtrina Krasnići: Kad ste išli u Prištini, dobili ste posao ili… ?  Momčilo Trajković: Ja sam dobio posao ‘78-me godine, ali ja sam ovde živeo, tu smo mi imali kuću,                                   otac, brat, ja sam se oženio ‘72-ge godine, sa 22 godine se oženio i onda sam radio u Izvršnom Veću                                       Kosova, bio sam… radio sam u ministarstvo, tada je bio sekretarijat od prilike Ministarstvo za Rad.  Eremire Krasnići: A šta ste studirali?  Momčilo Trajković: Prava. Završio sam prava, Pravni Fakultet u Prištini. Tu sam završio Pravni                           Fakultet i onda sam upisao Međunarodno Pravo u Beograd.  Kaljtrina Krasnići: A zašto ste odlučili da studirate prava?   Momčilo Trajković: Ne znam, voleo sam to, to mi je leželo. Svi su mi, kad sam bio mali rekli: “Evo ovaj                                         advokat, evo ga ovaj advokat” (smeje se). I da, moj otac je bio orator, moj otac je bio… neverovatno,                                     ovaj nas narod nije oratorski sposobljen, nije sposoban oratorski kao na primer što su crnogorci,                             pećanci. Crnogorci, čoveče ta guslavska varianta {objašnjava rukama}, uz guslu nauče Njegoša i onda                           mogu da pričaju šta hoće, znate samo dodaju i poveže. A ovaj naš narod ovde nije ovaj orator, a ja sam                                         bio, moj otac je odskakao od svih drugih. Zato što moj otac porastao, do 14-te godine bio sa                                   obrazovanim ocem. Otac koji je bio u svet. Dakle to je ostavio traga najviše, pošto moj otac je bio                                     najstariji na njega i najviše [ostavio trag]. I ja sam od oca dobio. Dobio sam od oca i da se snađem i da                                             jednostavno znam šta hoću, jel da?  Kaljtrina Krasnići: Vi ste studirali pravo u Prištini, jel ste došli u Prištini ili ste ipak ovde živeli?  Momčilo Trajković: Da, da, ja sam ovde živeo. Nas… Čaglavica je poznata po mlekarstvu. Dakle                             Čaglavica je hranila ovaj deo Prištine, Aktaš, tada nisu bile druge, Sunčani Breg toga nije bilo. Aktaš od                                   semafora pa ovamo sve do bolnice Čaglavica je hranila narod. Ja ću da vam ispričam, i moji su nosili                                     mleko. Ja kad sam pošeo da studiram, svesku u džep i idem, idem na fakultet. A moja majka u istom                                       autobusu nosi mleko (svi se smeju). Znaš ja mladić u pubertet, kako da me vide da nosim mleko?                                   Seljak. Ja ću da budem nešto drugo. I ovaj… šta sam hteo da kažem? I meni moj otac kaže: “Od sutra                                         ti da uzmeš kante i da nosiš mleko. Majka će sutra da dođe s tobom da ti pokaže koje su naše                                         mušterije, u koji stan i gde. Inače idi iz kuće. Ne možete i majka i ti da idete. Kad već ideš tamo ti                                             odnesi to”. I šta ću, moram! Prebaci me ćale iz kuće. Ne bi me izbacio, ja sam tad već plašio se, jel.  I sećam se odvede me majka, i odvede… vidim ja jednu gospođu lepu, ja klinac, pubertetlija, koliko ja                                   imam? 16-17 godine, koliko sam imao? Toliko sam imao. Ja sutradan jedva čekam da idem da vidim tu                                   gospođu lepu (smeje se). Čitam na vratima Ljiljana Ivanović Ćavoli. Ja dođem a ona sanjiva, onu                               ogrtač onaj znate, otvoren ono, ja gledam. I to je bila Ljiljana Ćavoli. Ljiljana Ćavoli ja sam nju tu prvi                                       put sreo, ja i Ljiljana posle smo postali drugari, prijatelji, ja sam se bavio s muzikom, ja sam pevao i                                       

ona. Ja sam je doveo u Čaglavici da peva, bili smo veliki prijatelji. Ja sam njoj ispričao ko me je prva                                         žena uzbudila. Ja se izvinjavam (smeje se). Kaže: “Ko?” Kažem: “Ti”.    Drugi Deo   Momčilo Trajković: Tu pijacu sam ja napravio, pijacu u Prištini u Uljpiani preko puta novoj pošti, tu                                 pijacu sam ja napravio. Onda, dosta dugo su je zvali Momina, kao ja, Momina Pijaca. Ja sam to                                   napravio ka direktor “Ratara” u Lapljem Selu, ja sam bio direktor tada. Ja sam krenuo… mi smo uložili                                   oko milion maraka u tu pijacu i posle rata došla mafija oduzela nam to. To je nase vlasništvo, oni su                                       oduzelu pijacu. Ja sad pokušsam da vratim i evo 20 godina ne možemo da vratimo pijacu. Mi smo,                                   radnici moji, mi smo napravili to. Napravili ove lokale, tezge, od toga smo ziveli. Jer ja sam tada, kad                                     sam došao kao direktor, to je bilo ‘94. godine, rešio da ovaj narod ne seje samo pšenicu i kukuruz,                                     nego hteo sam da idemo na toj ekstenz… intenzivnu proizvodu na povrtastvo. Te slike, treba da                               nadjem ovde, su tu…  Prvi put u istoriji ovoga sela počinj… Inače ovaj kraj je povrtarski, ali svi su… malo je bilo povrća.                                     Čaglavica se bavila sa proizvodnjem povrća na reci Prištevki tamo dole, sada kada idete gde je novi                                 put pa dole gde reka je. Tu su bile naše bašte. Mi smo imali nase bašte i to velika proizvodnja i oni su                                             snadbevali Prištinu. Da bi se navodnjavalo napravi se čekrk i onda konj dodje ovrti se okolo i voda                                   izlazi ide i navodnjava se paradajz, paprika, kupus i tako dalje, tako dalje. Dakle Čaglavica je po tome                                   poznata. I taj deo je bio pored reke to je naša zemlja bila.  I ja sam onda, kad sam došao kao direktor odlučim, pošto imam neke prijatelje u, kod Bačkog                                 Petrovca, oni se bave povrtarstvom, Vojvođani. I ja sam tamo video njih i zamolio da dođu da nam mi                                     pomognu. I ovde su dosli Slovakinje koji žive tamo. Taj Bački Petrovac, taj deo oko Novog Sada , tamo                                     su naseljeni Slovaci. I onda su oni došli ovde ono poslovno, spavali kod naših ljudi, došli su sa onim                                     sadilicama specijalnim i to je… sadili su paprike. Celo celo to brdo je bilo od paprike, paradajza i                                   krompira, 30 hektara krompira.   I onda smo mi, kad smo počeli da se bavimo poljupr… povrtastvom, onda sam ja tražio od ovih iz                                     opštine da mi daju prostor, i oni su mi dali taj prostor gde smo mi napravili pijacu i onda smo                                       prodavali povrće.   Kaljtrina Krasnići: To vi govorite o pijaci u Uljpiani?  Momčilo Trajković: Da, o pijaci u Uljpijani, to je naša pijaca. I kažem zovu je Momina Pijaca. Zvali su je                                       dugo. I onda su nas posle rata maknuli. I onda mi smo uticali na, mi smo diktirali cenu jer pijačna                                       mafija je jedna od najjačih mafija. Ja sam to upoznao kad sam počeo da se bavim time, nisam znao šta                                       je to. Ja odem tamo, dodju oni kupe tezge, mesečno plaćaju tezgu, godišnje plaćaju tezgu. I, i počeli su                                     da kupuju, negde voze i cene paradajz, paprika, paprene skupe. I kad smo mi počeli da se bavimo s                                     proizvodnjom. Kad ja napunim, kad moji ljudi napunu traktore, svakog jutra pune traktore povrća i                             idu na pijacu. I mi bacimo c… na primer oni prodaju jedan eura, mi prodajemo 20 centi.  

 I padne mafija i poču meni da prete i ja se suprostavim. A inače ta pijaca mafija albanska, jer se Albanci                                         bave tim tom preprodajom, na pijacima nije bilo ni tada ni sada Srba, nisu se bavili s tom                                   preprodajom. I neki mafijaši opasni kad su videli da ja ne popuštam, jednog dana dolaze, moje sedište                                 je bilo u Lapljem Selu tamo mi je bila kancelarija. Dolaze kod mene oni i kažu: “Koliko košta da ti                                       kupimo čitavu proizvodnju?” Pa kažem majku mu… kažem: “Dođite sutra”. Da ja malo sračunam sve                             to. I oni meni su kupovali svake godine citavu proizvodnju.  Eremire Krasnići: Samo malo, jel to bilo društveno produzeće?  Momčilo Trajković: Društveno produzeće je tada bila, jes. Čitavu proizvodnju kupe. Sve… mi ne                           idemo više na pijacu. Oni dođu potovare, mi samo skupimo, oni nose. Kad tamo odnesu mi naplatimo                                 taksu jel pijaca je naša. Tako da smo napravili jedan odličan savez sa njima. Inače su… onda su i cene                                       malo [ponizili]. Malo balansirali cene jer čim imas monopol onda možeš da radiš šta hoćeš. I tako je                                   bilo sa tom pijacom.   Kaljtrina Krasnići: A koje su to godine?  Momčilo Trajković: To je ‘94-ta, 5, 6, 7, 8-ma do bombardovanja.   Kaljtrina Krasnići: Aha, da idemo malo ranije?  Momčilo Trajković: Idemo.   Kaljtrina Krasnići: Vi ste dosli u Prištini ‘83-će.  Momčilo Trajković: ‘83-će sam se uselio u stan u Prištini u Dardaniji. A inače do tada…   Kaljtrina Krasnići: Kako je bilo u Dardaniji ‘83-će godine?  Momčilo Trajković: Pa pazite, to je bilo, ta zgrada je bila nova. Nova zgrada a u nju su živeli, naseljeni                                       su stari Srbi prištevci, stari prištevci Turci i stari prištevci Albanci. Oni su imali kuće gde je sada bio                                     bioskop, ranije bio Bioskop Omladina, da li znate pa ono naselje sada one zgrade. I kad su te zgrade                                     pravljene oni su, pošto su bile one stare kuće, oni su dali stanove ovim domaćinima vlasnicima kuća i                                   svi su ziveli u toj zgradi. Svi su naseljeni u toj zgradi. Jedino sam ja i još jedan novinar bio, bili smo,                                           ovako da kažem sa strane. Svi ostali su… oni su jednostavno čitavo svoje naselje preneseli u tu                                 zgradu: stari albanci, stari srbi, stari turci. I to je bilo vrlo interesantno.   Kad sam ja došao tamo, pošto se oni navikli da se, da sednu ispred kapije, ispred kuće tu da pričaju…                                       taj mentalitet i taj običaj su preneli i kod zgrade. Oba su stavili tamo klupe, tu se pije kafa, sve se                                         (smeje se)... ta zgrada je bila drugačija od svih. I tako su ljudi bili bliski.   

Pošto sam ja bio u poziciji, ja i neki Stihović, ja kažem… neki i iz Novogbrda beše, jedan Albanac je bio                                         direktor ovog rasadnika, Vitija, da. Sećam se, Vitija. Ja sam tada bio funkcioner, ja sam se bavio                                 politikom ne znam koliko vi znate… Ja sam bio Izvršni Sekretar u Komitetu Priština, i znate to je bilo                                     vreme kada ko ima takvu poziciju onda svi te poštuju, pogotovo oni koji imaju neke pozicije.   Kaljtrina Krasnići: Kad ste Vi to počeli raditi?  Momčilo Trajković: ‘86-te godine, ‘86-te godine. I dolazi kod mene: “Šta da uradim za tebe, za tebe                                 druže Trajkoviću?” Tako je bilo. Ja kažem: “Slušaj, hajde idi pogledaj snimi ono ispred moje zgrade                               gde živim oni ljudi su tako, znaš tako dobri. Daj da napravi, napravi posadi drveće”. I ono drveće sad,                                     ne znam da li znate kad idete pre onog tunela dole ima one zgrade. Svo te drveće sam ja na pod… ja,                                           mos plan je bio, ja sam zahteo, zbog mene je to zasađeno. To niko ne zna, znaju oni koji su tu živeli. A                                             inače ovi ostali ne znaju. Tako je to nastao, ta… šuma prosto ispred te zgrade.  I onda su tu, uopšte nije bilo problema. Svuda gde su sadili dođe neko počupa, a ovi su tu, čuvali su,                                         zalivali i to je poraslo. To je danas takav park da prosto neviđeno. To je taj deo Prištine koji…  Onda sam ja, ja sam malo bio tu u kući, jer sam radio. Ja sam ‘86. godine ušao u politiku ‘36.godinu ,                                         2

bio sam Izvršni Sekretar Komiteta u Prištine, pa onda Sekretar Komiteta Prištine i onda sam bio,                               postao sam potpresednik vlade Srbije. Dakle potpresednik vlade Srbije. Ovo što je sad Kosovo je malo,                               tad je bila Jugoslavija, to je moćna država bila, nije to Kosovo ili Srbija danas.  Potpresednik velike ono, velike Jugoslavije ono velike Jugoslavije. Na primer ono što je Dačić u Srbiji,                               otprilike to sam bio ja.  Eremire Krasnići: Kako ste ušli u politiku? Kako je to bilo u to vreme biti u politiku? Šta je to značilo?   Momčilo Trajković: To je jedno prelomno vreme bilo, teško vreme bilo, vreme nerazumevanja, vreme                            kada država, institucije nisu imale odgovor na problem, problem naroda.   Kaljtrina Krasnići: To je počelo ‘81-ve?  Momčilo Trajković: To je počelo ‘81-ve posle demonstracije u Prištini Albanaca. Pošto je, po ustavu                             ‘74-te godine Kosovo je bilo sve samo se što se nije zvala država. Albanci su vodili, od prilike je bilo kao                                         sto je sada za vreme komunizma, kao sada je bilo. S tim što je ranije, ono što je danas Beograd, ne                                         Srbija nego Jugoslavija, sad je Amerika. Tada su bili komunisti, a sada su nacionalisti i balisti evo tako.                                   Od prilike, tako mogu da kažem. Dakle samo se ideologija promenila, inače isto.   Pošto je u Kosovo bilo uvek više Albanaca oni su imali sve u svojim rukama. I uvek su birali svoje Srbe,                                         kao sto i sada… sada i Vučić je oduzeo tu priliku pa ne biraju. Oni koji su bili Tačijevi Srbi, sada su                                           postali Vučićevi Srbi. Tako i u svoje vreme je bilo Srba koji su služili toj albanskoj politici, albanskim                                   

2 Govornik nenamerno kaže ‘36. 

komunistima. I ako si dobar možeš da ideš, ako ne.. To je tako bilo. Međutim, to kasnije Milošević je                                     imao svoje Albance. To je ta formula, to je ta formula i tako se simulira, simuliraju odnosi.   I kaže se: “Pa vidite Bratstvo Jedinstvo”. A Bratstvo Jedinstvo je bila jedna velika simulacija, simulacija                               je bila u eliti. Nije bila mnogo simulacija u narodu. U narodu, narod nije mnogo razmišljao o Bratstvu                                   Jedinstvu, narod je razmišljao o komšijskim odnosima. Albanci i Srbi uvek su živeli jedni pored drugih,                               ali nikako jedni protiv drugih. To je. I Albanci i Srbi nikad nisu ratovali, pa ni sada posle što se desilo                                         ‘99-te godine, Srbi i Albanci nisu ratovali. To su ratovali neke lude vojske. Dakle, narod, narod je samo                                   nastradao. Narod je posledica, žrtva.  Eremire Krasnići: Kako je bilo u Izvršnom Veću u to vreme kada je imalo i Albanaca?   Momčilo Trajković: Tada su Albanci vladali, to je bila, to je bila, ja sam ‘86-te godine tamo otišao. Tad                                     je bio Mahmut Bakali, Fadil Hodža tamo gore u Beogradu, sve dakle, oni su držali. Oni su komunisti e                                     sada imaju poltrone Srbe oko sebe i sad glume Bratstvo Jedinstvo. A predstavljaju… to je bila Titova                                 politika, on je imao najbolje namere da to bude. Međutim, znate od izvora voda se bistri i to je onda                                       koštalo sve…   Posle ‘70 i… ‘68-me godine, posle ‘74. godine kada Kosovo dobije ustav , kada postaje skoro sve a ne                                     ko postoje, ali nije država. Nije republika nego je autonomija kao da je država, oni naprave                               demonstracije ‘81. godine. I Srbi su ionako, Srba ima nešto, Srbi su smatrali pošto je Srbija oni treba                                   da budu, oni su Srbi i oni treba da budu, ipak oni treba da se pitaju, znate. Ali to je bilo negde do ‘66.                                               godine posle pada Rankovića, dolazi jedno drugo vreme. One koje je Ranković hteo da zatvori dolaze u                                 prvi plan i počinje, e sada počinje balans.  Stvaranje te komunističke opcije. Inače, Crnogorci, Srbi dakle od Tita ide, Tito nije ni Srbin ni                               Crnogorac ali tempo, Dušan Mugoša, Miladin Popović. Oni su stvorili komunističku partiju Albanije,                         znate. Mugoša, Popović, Miladin Popović i još jedan broj komunista srpskih, oni su stvorili, opredelili                             su se za albanske komuniste. Ko će biti njihov partner, to je bio Fadilj Hodža, Džavid Nimani, Mahmut                                   Bakali. Mahmut Bakali kasnije, Veli Deva, to je ta stara grupa.   U toj grupi je bio ovaj Boro Vukmirović i Ramiz. Oni su, oni su ubijeni. Znate kako je to bilo. I sve je to                                               bilo do ‘66. godine. Posle ‘66. godine pošto su kao kao i danas, pozicije su zauzeli ‘45. godine oni koji                                       su bili u šumi. Partizani. Oni koji su bili u šumi, oni su došli na vlast. Sada kao isto UČK, to je isto samo                                               kažem što su ideologije druge. Ovi koji su bili u šumi, nije bitno koliko znaš, bitno jesi bio tamo ili nisi                                         bio tamo. Ili ‘oće li neko da potvrdi, da laže za tebe da si bio tamo ili nisi bio tamo.  Eremire Krasnići: Gde ste Vi bili ‘81-e?  Momčilo Trajković: ‘81. godine ja sam radio u Izvršnom Veću Kosova. Ja se sećam, sećam kako da ne.                                   Ja ću da vam ispričam to. To se osećalo, ja sam radio u Izvršnom Veću Kosova, imao sam jednog                                     drugara, neću da ga pominjem, Albanac, moj veliki prijatelj {stavlja ruku na srce}. Ja ne znam kuda, ja                                   

pričam jer nema, ne znam, šta može od toga da bude je li, osim da ga s dobrim namerama ovo                                       koristite. Ali ne želim da njega u to mešam.   Mi smo zajedno radili, u istoj kancelariji. Prvo, jedva su mene primili, tada je vrlo teško bilo da se                                     zaposlite kao Srbin je vrlo teško da se zaposlite. Ja sam konkurisao u tom sekretarijatu za rad Kosova,                                   na mesto saradnika stručnog, pravnika. Poslao sam ovaj, dokumenta i vojsku nisam odslužio i dolazi                             pre vojske meni dolazi odgovor, pošto sam samo ja jedini konkurisao, kaže: “Ne možete, odbijeni ste,                               Vaš zahtev je odbijen zato što niste imali konkurenciju”. Možete da mislite, i zato što nisam imao                                 konkurenciju oni mene odbiju, ja napišem žalbu i razočaran odem u vojsku.  To je bilo ‘77. godine negde aprila meseca, juna, ne ne, juna sam otišao u vojsku, maja meseca je bilo. I                                         ja dolazim aprila ‘77- ‘78 godine iz vojske, 28. aprila a pre toga mene zove žena i kaže: “Stiglo ti je                                         rešenje, pozivaju te da ideš na posao”. Moja žalba je razmatrana godinu dana, ja sam bio u armiji i kad                                       dođem ja iz vojske, pravo na posao. Kad sam tamo došao, sa mnom istoga dana se zaposlio i taj moj                                       drugar, Rugovac, Pećanac, vaš. Ja i mi tu sedimo, radimo, družimo se ovako malo stariji od mene, on                                   je četiri godine stariji od mene, a mladi, ja sam tada imao 28 godina, mladi smo bili.   I mene, sad dolazi kod mene neke informacije o njemu, kaže, da je on bio učesnik demonstracija ‘68.                                   godine a tad je bilo ako si učesnik demostracije ‘68. godine zatvarju ti se sva vrata. Međutim on je iz                                       Peći došao i tu se zaposlio i ušao unutra. I ništa, ja saznam to i sad mi sedimo, pričamo, ja znam, on ne                                             zna da ja znam i tako dalje (smeje se). Međutim ja sam u njemu video jednog dobrog dobrog pravog                                     Albanca. Nikad neću zaboravim kad mi je na (smeje se) skoro kad smo se videli i uvek pričam koliko je,                                       ali je bio duhovit.  Čudno ima, te te narodne priče, legende, anegdote albanske, to su neverovatna. Tek sutradan kada                             razmislite, malo vidite gde ste (smeje se). Kaže on meni pazite, verujte mi, ne znam u šta da se kunem.                                       1978. godine on meni kaže sve dok smo doručkovali tamo, sedeli, pili kafu, kaže: “Momo da ti ispričam                                   jedan vic”. “Ajde”, Seljim se zove: “Ajde Seljime pričaj”. Kaže: “Razgovaraju dva Albanca 2000-te                           godine…” Majke mi (smeje se) ovo mi je rek’o tako čovek, ‘78. godine mi je ovo rekao. “Hej” kaže                                     komšija "Hajde dođi" kaže: “Da pijemo čaj” a ovaj drugi kaže: “Ha bre došao bi ali čekam jednog                                   Srbina da mi reže drva” (smeje se i tapše rukama).  Ne od onda Srbi ne režu drva ali kol’ko se situacija promenila, koliko se promenila, to mi je rekao i još                                         jednom mi je rekao uvek, uvek kada kiša padne ja se setim njega. Kaže: “Bre koliko glavu imaš, uvek                                     kad prođeš ispod struje nemaš gde da promaši”. Kiša mora po glavi da padne i uvek kada je setim se                                       njega, kažem: “Seljo, bio si u pravu”. I međutim ja nikad nikome nisam rekao, jer jer smo, i ja sam                                       sličan njemu. Ja sam slobodno misleći čovek, imam stav, ja volim svoj narod, volim, ne mrzim druge,                                 volim i poštujem. Ja imam dosta prijatelja i ja sam video da je on kao ja.   I sedim posle na sekretar osnovne organizacije Saveza komunista tamo i ja napravim, ne znam, nešto                               sam rekao tamo, znate kako je to tad bilo. Jer čekaju u ćošku šta ćeš da kažeš (smeje se), odma’ odma’                                         partijski sastanak. Ja, i sada kaže ‘ajde Seljim da zakaže, prvo Seljim neće da zakaže sastanak. “Kakav                                 sastanak, šta o Momi da, ‘ajde bre bežite”, kaže. I onda jednog dana morao sastanak. I počeli oni mene                                     

da napadaju… I kad Seljim ustane (smeje se), kaže: “Kako vas nije sramota, kako je moguće? Pa ja                                   sam sa Momom svaki dan. To što vi pričate, to nije tačno”.  I tako, ja i Seljim postanemo… moj otac je mnogo voleo Seljima, ovde mi smo dolazili kod njega,                                   neverovatno ga je voleo, kao da ne kažem k’o mene. Sigurno je mene više voleo nego Seljima ali evo,                                     Seljim danas da pričam, on je neverovatno mnogo voleo Seljima. Jer je Seljim jedan pravi onaj                               Rugovac. Pravi Albanac, onaj pravi Albanac, koji, koji, za poštovanje. Ne Albanac ovako, nego, pa                             Albanac za poštovanje. Dakle to je jedan karakter, jedan moralni integritet, otvorenost i poštovanje, to                             je ono.  I, ja sam Albanac, ja moj narod ovo, moj narod, i mi to, o tome uvek razgovaramo i uvek sa, sa takvim                                           čovekom se, mnogo bolje možeš da razgovoaraš nego sa onima koji ti glume bratstvo, jedinstvo i tako                                 dalje, i tako dalje. I onda, kad ja postanem potpredsednik Vlade, ja počnem da pričam neku moju                                 priču i Seljim, Seljimu se to ne dopadne. I on naljuti se na mene. Ali sad ću da vam ispričam još nešto.                                           To je vrlo interesantno, ja sam to do sad, samo sam da večeras neću da zaplačem, trudiću se da ne                                       zaplačem. Postanem ja potpredsednik Vlade Srbije...  Eremire Krasnići: Koja je godina bila?  Momčilo Trajković: To je bila ‘90. godina. Tada pošto Albanci napuštaju posao, ovaj, policija napušta,                             Albanci napuštaju. Srbija donese odluku da suspenzuje autonomiju, a ja sam na čelu te politike. Dakle                               ja sam na čelu politike ‘90. godine kada je Srbija donela odluku da se autonomija suspenduje. I ja                                   dolazim u, moj kabinet je bio u Beogradu. E tada se donese odluka da kad moj kabinet bude i u                                       Beogradu i u Prištini. Ja sam sa Jusufom Zejnulahom bio dobar prijatelj.  Jusuf Zejnulahu je poslednji Albanac koji je bio uz Miloševića. Jeste čuli za Jusufa Zejnulahua? Bio je                                 predsednik vlade tada. On je poslednji Albanac koji je na neki način, kada je mene Milošević pozvao da                                   me postavi za potpredsednika vlade, ja sam njemu rekao: “To će biti konačan naš kraj sa Albancima”.                                 Jer milion i po Albanaca, Srbija nema ni jednoga koji će sprovodi njenu politiku i postavi Srbina. To je                                     znači kraj. Kažem mi, zbog toga mi nećemo, nećemo mi sada da kažemo: "Evo vam republika."                               kažemo Miloševiću.  Ja sam sa Miloševićem sedeo kao sa vama, godinu dana smo bili izuzetno bliski. Dok se nismo                                 posvađali. Ja sam imao sukob posle sa njim i onda sam ja došao za direktora zadruge. Od                                 potpredsednika vlade sam postao direktor zadruge. I dolazim ja u Prištinu i sva se, da se stvari smire,                                   da vidimo kako ćemo dalje, međutim ne. Albanci ne prihvataju {odmahuje rukom} takvu politiku                           Miloševića i napuštaju, suprotstavljaju se, u početku. I ja sad dolazim u Prištinu.  Moj kabinet je na drugoj, na drugom spratu, ovaj, one zgrade {pokazuje rukom} gde je Parlament sada.                                 Sad je Vlada u onoj velikoj zgradi ali je ranije bila tamo. I pitaju sad kakvo je stanje, dođem, kakvo je                                         stanje u zgradi prvo, tamo gde su službe, gde su ministarstva, kakvo je stanje. I svakoga dana ja                                   dobijem od službe izveštaj. Pošto sam ja potpredsednik vlade, to je moćan čovek. Policija, sve je pod                                 mojim ingerencijom, ja držim to sve. I dođem jednog dana, dobijem izveštaj sve, kako je sve u zgradi,                                   

"Sve je okej," kaže :"Samo ima jedan, jedan pravi problem." "Ko pravi problem?" "Neki Seljim Nikći."                               {tapše rukom}.  Kaže: “‘Oće da ga [izbace]”, ja kažem: “Ne smete da ga dirate. Ja ću s njim da razgovaram”. I ništa,                                       posle ja kažem mojoj sekretarici, a Seljim tamo u kancelariji (priča uzbuđeno, maše rukama) gde smo                               on i ja radili, da (smeje se). Kažem ja Seljimu, ovaj, sekretarici: “Dajte mi, pozovite mi Seljima”. Ova                                   zove Seljima, ovaj kaže: “Neću da dođem”. Dobro. Kaže neće da dođe, on je iz, tu iz radne službe,                                     državna bezbednost, ovo ono. Kažem: “Ne, ostavite ga, ja ću da idem tamo”. I ja ustanem, pazi (smeši                                   se). Odem tamo, u kancelariju gde smo ja i on radili zajedno tolikih godina (smeje se).  On skupio Albance, oni koji rade {maše rukom u krug} tu, neki Heset Mazrekaj, koji je bio, šta je bio,                                       javni pravobranilac je bio, Heset Mazrekaj. On je Šema Uka mali advokat, jedan mali, jedan, do brave                                 je {pokazuje rukom visinu}. Seljim kaže kad ovaj Šema ulazi, a Seljim i ja smo ga zaposlili tu, kaže kad                                       Šema ulazi on otvara vrata {odmahuje rukom naglo} kao da će ući neki veliki čovek (smeje se) ali ono,                                     kaže: “Pa vidi kakav si”, kaže: “Do kvake, otvaraš vrata” (smeje se). I uđem ja: “Dobar dan”. Oni ćute.  “Mi tebe ne priznajemo, nećemo kontakt” {odmahuje rukom}. “Ne priznajemo mi politiku Srbije”. Ja                           otvorim vrata, korak nazad i kažem: “Pu pu pu, ja nisam potpredsednik, evo nisam potpredsednik, ja                               sam ovde došao kao vaš drugar Moma Trajković”. Sedimo i razgovaramo, ja njima kažem: “Vidite kako                               je vreme, ovo su velike odluke, vi ovo da zaustavite ne možete. Dajte radite svoj posao, tu sam ja”.                                     Pošto smo mi zajedno radili. “Ja ću tu da štitim koliko mogu. Vi radite svoj posao, dođite na posao,                                     idite”.   Okej, tu smo se malo kao dogovorili, ja odem, a pošto je, svaki, svakog četvrtka sednica Vlade u                                   Beogradu. Ja moram da idem četvrtkom tamo… dođem ponovo, na stolu izveštaj, ko pravi problem?                             Seljim Nikći (smeši se). Ja kažem: “Nemojte da ga dirate. Nemojte {odmahuje rukom} da ga dirate”.                               Ponovo idem, kad sam došao treći put, dobijem izveštaj da je Seljim Nikći {odmahuje rukom} oteran                               kući. Jer znate, možete Vi da budete i potpredsednik i predsednik ali službe koje imaju procene, znate,                                 oni ne čekaju da neko reaguje od političara, nego oni reaguju.   Radi zaštite jednostavno oni reaguju i Seljim je kući. {dubok uzdah} Majko moja mila, a šta je kao, šta                                     je kao dva brata, dva brata znaš i sad ja, ja sam egzekuter nad Seljimom. Ne ja lično, nego politika                                       {pokazuje na sebe}. Koji ja da… Zovem ja Seljima da se vidimo. Ima neki zeleni stojadin stari, ja                                   

3

službenim autom do negde, od negde kažem ja ću da izađem peške pa ćemo u tvom autu da                                   razgovaramo. I tamo baš ispred zgrade, on je stanovao tamo gde sam ja stanovao, stanemo. Ja                               izađem iz auta, malo peške idem da ne vide znaš. Sednem u njegov auto i sedimo, počnemo da                                   pričamo.   

3 Stojadin, popularan nadimak za auto Zastavu 101. Zastava 101 je bio proizvođač automobila lociran u                              Kragujevcu, Srbiji, koji je pravio auta na bazi Fijata za tržište Istočne Evrope. Kompanija je postala filijala Fijat                                   Krajsler Automobila 2014. 

“Jesi bre ti normalan?” Ja njemu kažem. “Žena ti je napustila posao” ili isterana, nemam pojma sad                                 šta je bilo. “Ti si napustio posao” {broji na prste primere} “Od čega ćeš da živiš?” “Ja neću da budem                                       izdajnik moga naroda”. Ovako mi Seljim kaže. “Ko bre izdajnik tvoga naroda, idi sutra dođi na posao.                                 Ja sam tamo. Sedi tamo, nekoliko dana budi, idi. Ako neko pita, ja sam te pustio”. i odem. Ništa,                                     isplačemo se mi onda, ja i on se isplačemo tu, ja ti kažem (smeši se) samo da isplačemo se kao dva                                         drugara. Mi smo drugari, kućni prijatelji, moj otac voli njega k’o mene, razumeš. Tad mi je otac već                                   umro, otac mi umro ‘86. godine, dva meseca pre nego što sam ušao u politiku, meni je otac umro.   I moj otac, koji je toliko voleo da mu svoj sin uspe, nije siromah dočekao da vidi posle šta je bilo sa                                           mnom, kako je i… i ja sam mislio da će Seljim da dođe. Nikad taj pas {pokazuje prstom} ovako pod                                       znakom navoda “qen” [na Albanskom] nije došao. Toliko je, i kasnije kad smo, ulicom kad idem na ja s                                     jedne, kad on mene vidi, neće da se sretne sa mnom. Za vreme rata, pošto sam ja mnogima pomogao,                                     to znaju, sad da ne pričam ali, za vreme rata sam mnogima, prvo u zgradi mojoj… {maše rukom} Mada                                     tad sam bio ja Miloševićev protivnik, ja sam bio Miloševićev protivnik. Ja sam, ja Miloševića napunio,                               napustio ‘91.godine.  Kaljtrina Krasnići: Šta se desilo?  Momčilo Trajković: Pa sukobili smo se, oko Kosova. Ja se nisam složio oko demokratskih procesa                             tamo u Srbiji. Ja sam bio moćan čovek, dakle, nisam se složio. Inače bi bio predsednik Jugoslavije, ja                                   sam bio pri, spreman za predsednika. U mojoj knjizi {pokazuje u pravcu} ima to, stenogrami gde sam                                 ja predložen da budem član predstavništva Jugoslavije. I Lilić kad je bio predsednik Jugoslavije, u                             stvari ja sam trebao da budem predsednik Jugoslavije.  Ja sam napustio Miloševića, rek’o sam njemu: “Slušaj, idem da pasem travu u Čaglavici. Moj otac mi je                                   ostavio četiri hektara zemlje”. I napustio sam ga i nikada više njega nisam video. I onda sam postao                                   direktor zadruge, svi su se čudili zar je moguće. I onda pošto nismo imali od čega da živimo, ja sam                                       otvorio trafiku u centru Prištine. Preko puta Granda, ispod Avale. Tu sam imao trafiku gde sam ja radio                                   u trafici. I rad, po cele noći je radila trafika.  [Intervju se prekinuo zbog tehničkih problema]  Kaljtrina Krasnići: Znači otvorili ste trafiku gde?  Momčilo Trajković: Da, Avala. To je jedna, KEK sad je gde je, tu ispod, {pokazuje rukom na dole} dole.                                     Onaj plato gde je, tu ali tu smo imali sve do posle ‘99. do juna meseca, kada su nam odneli, uzeli nam                                           to, ukrali sve to. I toliko sam, ali dobro, i onda sam ja za vreme rata mnogima pomogao.  Kaljtrina Krasnići: Nemojte do rata, samo malo da pričamo o tome, Vi ste bili, kako se kaže, bili ste u                                       poziciji.  Momčilo Trajković: Da.  

Kaljtrina Krasnići: Funkcioner važan. Kako je Vama bilo, kakva je bila atmosfera kada se sve to                               promenilo? U početku rekli ste, to je bila komunistička država…  Momčilo Trajković: Pa od komunističke, od, od nacionalističko komunističke albanske, došlo je do                         nacionalističko srpske politike, posle je došao Milošević. Onda je došao Milošević.  Kaljtrina Krasnići: Kako ste se osećali kad su Vaši prijatelji bili izbačeni sa posla ili su?  Momčilo Trajković: Ja sam svedok toga. U početku su Albanci, da bi se suprotstavili Miloševićevoj                             politici, napuštali posao. Policija, niko policiju nije terao, kosovsku policiju tada. Oni su napuštali                           policiju. Demonstrirajući protiv politike. Međutim, kasnije ja sam već se sukobio sa Miloševićem. Mi                           smo se, na primer, ja sam došao u veliki sukob sa Miloševićem i nekim Kecmanom, koji je negde juna,                                     ne juna nego septembra, ja mislim trećeg septembra kad je bio generalni štrajk Albanaca. Zatvarao,                             stavljao katance na radnjama.  Albanci nisu došli, štrajkuju, ovaj katance znate, {pokazuje rukom} ja sam se tada sam se prvi put                                 žestoko suprotstavio. Rekao sam mu: “Ne može”. I sećam se, dao sam izjavu, na Tanjugu sam izjavu                                 dao, žestoko sam to, ovaj, kritikovao. A onda su došli, posle mene su došli, oni, oni koji su do juče bili                                         sa albanskim komunistima. Na primer, jedan Papović, rektor Papović, on je, on je čedo, dete derviša                               Rožaje. Derviš ga je stvorio i kao profesora i kao komunistu. Da bi on bio jedan od najžešćih protiv                                     Albanaca. Ja sam posle toga otišao i onda je posle krenulo, a onda je došlo do isterivanja, kako da ne.  Onda, onda se, je krenulo. I došlo je, isterivani su ljudi s posla.  Kaljtrina Krasnići: Znači Vi ste bili prisutni u dva jako važna, važna momenta ‘81. a Vi ste bili jako                                     mlad.  Momčilo Trajković: Da, tad sam bio, ja sam tad dobio šećer. Evo na primer, od tada sam šećer,                                   pritisak, ja se izvinjavam. Od tada sam dobio pritisak, to nikad neću da zaboravim.  Kaljtrina Krasnići: Da li se sećate tog dana?  Momčilo Trajković: Kako da se ne sećam, ja i Seljim smo išli. Dobijemo mi zadatak, dobijemo zadatak                                 da idemo da demonstrante smirujemo, da sprečimo. Da, baš je bilo, da. Partija daje zadatak, i Seljim i                                   ja krenemo tamo. I kad smo došli u tu masu, mene Seljim moli i kaže: “Molim te, nemoj da progovoriš                                       nijednu reč srpski”. To je bila ‘81.godina. “Nemoj da govoriš srpski” znaš. I stvarno ja sam ćutao, vidim,                                   neko zato što mora, niko, niko, niko nije bio iskren da te odvrati. Niti je mogao da te odvati. Da ide sad                                           da ubeđuješ ti ljude koji su već usmereni na tako nešto.   I to je bilo, to je bilo jedan, jedna dosta konfuzna situacija. Tada Albanci pokušavaju da to opravdaju,                                   da je to organizovala srpska državna bezbednost. Mislim da to nema veze. Prvo, u to vreme srpski                                 komunisti, vodeći komunisti i albanski komunisti bili su braća. I Tito, to je bila jugoslovenska, to nije                                 

bila srpska politika. Tad je bila jugoslovenska politika. Demonstracija ‘81. godine nije smirilo Beograd,                           odnosno Srbija. Nije ni postojao Milošević tada. Nego je Savezna policija to radila.  Stane Dolanc i u Ajvaliji je bio veliki, velika kasarna Savezne policije koje je. I Slovenci i Hrvati iz svih                                       republika i pokrajina su bili tu da sprečavaju. Međutim u pravdanju toga, pa često ćete naći, ovaj,                                 izgovor da su to radili, da je to radila srpska državna bezbednost. Mislim da to nije tačno, to nije tačno                                       da je srpska državna bezbednost nije bila nastrojena tako i nije bila glavna. Glavna je bila Savezna                                 državna bezbednost, koja je sve držala pod kontrolom. I to je bilo, tužila je zato što je to bilo odmah                                       posle Tita. Posle smrti Tita, taman je ovaj, ovaj nekako…  Eremire Krasnići: I onda ste Vi imali zadatak da pričate sa studentima?  Momčilo Trajković: Da, zadatak da idemo, da izađemo tamo. Ja, zato mi Seljim kaže: “Nemoj da                               pričaš, nemoj da pričaš srpski, da pričaš srpski”. Ovaj, ali je, ali je znači nemoć države, nemoć                                 institucija. Čim spadnete vi na to, gotovo je. Institucije nisu funkcionisale, ja ću da vam kažem još, na                                   primer, problem je bio u samom sistemu, sistem je, sistem separatizma u Jugoslaviji, pa dakle i                               albanski separatizam, i slovenački i hrvatski je u institucijama. Ustav je, Ustav ‘74. godine definisao                             takve odnose, a Ustav nije do kraja sproveden da bi sprečio. Dakle ko je kriv, kriv je Ustav ‘74. godine i                                         njegovo nesprovođenje, jer da je taj Ustav spoveden kako treba, ne bi ni došlo do toga. I dakle,                                   institucije nisu funkcionisale, a onda su krenuli da se obračunavaju sa narodom, sa zavedenim                           ljudima.  Ja se sećam ako dete napiše “KR” na klupi, albanski dete, đak, napiše “KR” na klupi, odmah čitave                                   porodice se izoluju. Ja sam tada ustao, imam ovaj diskusiju o tome, “Tradicionalizmom protiv                           separatizma”. O čemu se radi, to u stvari na taj način ti liferuješ, širiš taj pokret. Mora da postoje                                     institucije, da vidimo o čemu se radi. Dakle to je, to je taj, taj problem bio. I to je, to je, iskreno da                                             budemo, moramo da budemo iskreni tu. Ja sam sa Azem Vlasijem razgovarao skoro, a i on sad tad                                   govori to, to sada govori.  Da albanski komunisti nikada nisu bili iskreni u stvaranju Jugoslavije. Albanski komunisti su u svakom                             mom, čak i albanski komunisti, kao i albanski nacionalisti, imali su zadatak da urade ovo što je danas.                                   Možda ne na način kako je došlo nego da jedna stvore. Cilj je bio republika Kosovo, a od Fadilja do                                       Azema bili su, oni su bili žestoko protiv toga, kao žestoko protiv toga, u stvari kad je sve to prošlo, svi                                         su se hvalili da su učestvovali u stvaranju takve politike.  Dakle nije, nije bilo iskrenih odnosa u tome. To je dalo šansu velikosrpskim nacionalistima da kažu:                               “Vidite, o čemu se ovde radi?” I da oni velikosrpski nacionalizam ponude kao odgovor na separatizam,                               što ni jedno ni drugo nije rešenje. To je taj, to je taj problem bio. {lupi rukom u nogu} Sada, jer taj, ta                                             prizrenska liga, ona je postavljena. Kao što svi, svi nacionalni, nacionalni pokreti imaju svoje ciljeve.                             Tako i albanski nacionalni pokret je imao svoj cilj.  Politika, uspeo je Tito da ga, Tito je uspeo da to {odmahne rukom} na neki način da to “amortizuje”. Ali                                       Tito nije imao sistem, sistem Titov je bio on. Onog momenta kada je on nestao, nestali su i, nestao je                                       

sistem, nestale su institucije i onda je to moralo silno da se raspada. Ali nažalost, raspalo se u krvi.                                     Ono što je bilo u Bosni, ono što je bilo u Hrvatskoj, ono što je bilo na Kosovu, to je jedna velika                                           tragedija.  Eremire Krasnići: A Vaša deca su išla u Dardaniju u školu?  Momčilo Trajković: Da.  Eremire Krasnići: Jel’ ta škola je bila podeljena na dva…  Momčilo Trajković: Pre tada kad su oni išli, bila je i, pa kasnije je bila podeljena.  Eremire Krasnići: Da.  Momčilo Trajković: Ona je kasnije bila podeljena ali je kasnije jednom u početku su išli zajedno.                               Zajedno, ma nikad to nije bilo zajedno, nikad to nije bilo zajedno, ali je bio, bilo je tolerancija je bila                                       neka. Ja sam u ekon, ja sam se prvi put sa Albancima sreo kad sam otišao u srednjoj školi, u srednju                                         školu. Tad sam se prvi, ja do tada, ja sam živeo u Čaglavici, onde nikad Albanci nisu živeli.  I to je moj veliki problem, zašto ja nisam naučio albanski jezik, a živim ovde. Dakle kad sam, tada kad                                       sam ja otišao u srednju školu, tada su Albanci učili na albanskom ali su, imali smo predvojničku                                 obuku, to su, zajedno smo učili na srpskom. {maše rukom} Ja nisam uopšte bio u obavezi da znam                                   albanski jezik. Albanci su bar na toj predvojničkoj obuci ili kad odu u vojsku, znate, kad odu u vojsku                                     nauče jezik. Ja kao Srbin, nisam imao neku obavezu.  Eremire Krasnići: A jel’ Vam to bilo čudno?  Momčilo Trajković: Pa nije mi bilo čudno, nije bilo čudno. To je Jugoslavija, Srbija i to je, tako sam ja,                                       tako sam ja zamišljao to, znaš. A onda sam se sa Albancima sreo ozbiljnije na fakultetu. ‘70ih godina                                   ali tada kada je jezik bio sredstvo za obračun jedan protiv drugih. Tada su, tada se krenulo da Albanci                                     ne uče srpski jezik, a Srbi ne uče albanski jezik. Tad je bilo, već je bilo podvajanje, čuvene                                   demonstracije na Pravnom fakultetu, ja sam bio tamo ‘71. godine. Znate…  Dakle jezik je bio sredstvo za obračun. I onda, tako nesposoban, jezički da komuniciraš odlaziš ti u                                 institucije u kojima, jeste srpski se poštuje u sistemu, poštuje. Znate ima prevod ovamo onamo ali                               onaj ko zna albanski, ko zna dvojezičnost. Albanci znaju jedan i drugi, oni imaju nagradu, ne znam                                 dobije se na platu, povećava se. Ali Srbin koji zna jedan i drugi, i njemu se, ali manje je Srba bilo koji su                                             znali albanski jezik, a više je Albanaca bilo koji su znali i albanski i srpski.  Kaljtrina Krasnići: A zašto mislite da je to bilo slučaj?  Momčilo Trajković: Kako?  

Kaljtrina Krasnići: Pa zbog toga, na primer, Albanci su uglavnom učili srpski jezik, iako su imali škole                                 na albanskom jeziku…  Momčilo Trajković: Pa bili su, bili su u sistemu Jugoslavije i Srbije. Oni su bili, oni su dalje. Oni su                                       čitavo vreme bili, od Kraljevine Jugoslavije bili su usmereni na srpski jezik. Srbi nisu bili usmereni na                                 to, pogotovo Srbi koji, kao mi. Ja, ja sam, sad ću da vam pričati o, molim vas, da vratim se na                                         Orahovac, da vam ispričam, to je vrlo važno za ovaj kraj i za Čaglavicu. Da vidite ko’lko je to                                     prijateljstvo bilo.  I k’o da je, dakle predvojnička obuka, znači to je, to su časovi koji je priprema za vojsku, za pred                                       vojsku. Znači svi se mi pripremamo ali sve na srpskom, nije bilo, to to, tako bilo, to je bio napredak.                                       Dakle ja sam se sa Albancima sreo na predvojničkoj obuci, zajedno u odelenju smo bili Albanci i Srbi i                                     onaj oficir nekad drži nam predavanje o oružju, o vojsci, i tako dalje. Kada odemo u armiju, u vojsku,                                     tamo se govori srpski, odnosno hrvatski, odnosno sada {maše rukom} crnogorski i tako dalje.                           Slovenački i tako dalje.  Dakle, Albanci i svi oni koji su bili ne-sloveni, oni su morali da nauče da bi mogli da komuniciraju sa                                       slovenskom državom, sa institucijama. Mada su mogli na lokalu da komuniciraju na svom jeziku i                             dakle to je već, to je već bio problem. I…  Kaljtrina Krasnići: A recite mi, kakva je bila atmosfera ‘80ih? Jeste posle demonstracija ‘81-ve                           promenila situacija?  Momčilo Trajković: E od tad. Onda, onda počinje, to su simuliranje borbe protiv albanskog                           separatizma. To je ‘81 godina, separatistički pokret pokazao to se tako, to su političke ocene. Znate,                               šta je sada, to, drugi će drugačiji su, {maše rukom} ja govorim sada sa onog aspekta, ja danas mogu i                                       drugačije da pričam o tome, ali kako je to tada u to vreme gledano.  To je separatistički pokret koji je hteo da iskoristi Titovu smrt, da gura ovaj, da traži republiku i tako                                     dalje, i tako dalje. I sada, Savez komunista, centralni komiteti raspravljaju, međutim niko ne ulazi u                               suštinu problema, znate. Ono o čemu sam malopre pričao, dakle to simuliraju tu borbu, međutim s                               druge strane taj, taj nacionalizam još kad je primamljiv, da kada govori kako je neravnopravan, kako                               znaš, da pridobija mase. E pošto je neuspešan bio, neuspešna bila borba komunista, u to vreme, {diže                                 pesnicu} jugoslovenskih, srpskih, hrvatskih, i ovih albanskih ovde protiv separatizma, onda u srpskom                         narodu počinje da tinja nezadovoljstvo.  Dakle oni koji su bili ‘81. godine, jedan broj ljudi je osuđen, situacija je takva, oni koji su kreirali sve to i                                           dalje tako. I tada dolazi do nekoga malog kompromisa kada su, kada su pali Mahmut Bakali i Fadilj                                   Hodža, kad Azem Vlasi, Azem Vlasi i ovi novi komunisti, mladi komunisti skinuli su stare komuniste.                               Njih optužili da su oni za separatizam bili i podržavali a oni će kao popraviti situaciju. Međutim nisu                                   mogli da poprave situaciju. I onda se pojavljuje, javlja srpski pokret, srpski otpor i počinje mitinzi,                               populizam. Tako da odjednom sad dolazi populizam na. E ja nastajem kao političar u vreme                             populizma. 

 Eremire Krasnići: Jel’ se Vi sećate ovog ‘87-me kad je Milošević došao u...?  Momčilo Trajković: Sad ću da vam kažem. Jer o tome, o tome ja pričam, ja se, ja se, ja se dakle                                         pojavljujem kao političar u vreme kada narod, srpski narod izlazi na površinu, kada, do tada su ćutali.                                 Neće ljudi da ćutu, i onda, ćute, {kašlje} i onda od jedne dobre namere, da se stvarno ukaže na                                     probleme, srpski nacionalizam, oni nacionalisti koriste tu poziciju da je narod na ulici i onda oni ulaze.  I kreće, i odlaze u drugu krajnost. Tako da imate odjednom umesto da se reši problem, imate dve                                   krajnosti. Do juče albanski separatizam, demonstracije, koji nije zadovoljan i sa tim što ima a mnogo                               ima, to se ne guši, to izaziva drugu stranu koja je kao nezadovoljna protiv albanske strane u stvari da                                     ulazi u drugu krajnost. Ulazi u, u institucije, ovaj, pritiska institucije koje koje dovode na površinu                               Miloševića i dalje kreće to što je bilo.  Eremire Krasnići: To se nije smatralo kao separatizam u to vreme kad su se Srbi sa tim nekako..?  Momčilo Trajković: Srbi nisu separatisti, znači, znate separatisti su oni koji žele da deo teritorije                             {maše rukom} odvoje, znate to. A ovi su, ovi su unitaristi, oni su unitaristi, oni su, oni žele da se ukine                                         pokrajina, da bude jedinstvena Srbija. Znate, da nema autonomne pokrajine jer znate, kao, kao drugu                             krajnost. I te dve krajnosti su stvorili problem. E onda, onda se pojavljuje, onda se pojavljuje otpor                                 Albanaca, taj, i tu je, tu je veliku ulogu, istorijsku ulogu odigrao, odigrao Ibrahim Rugova. Koga sam                                 lično poznavao.   Treći Deo  Kaljtrina Krasnići: Da li se sećate kad su Albanci protestirali u Parlamentu ‘90-te?  Momčilo Trajković: Ja sam bio unutra.  Kaljtrina Krasnići: (smeje se) Pričajte nam o tome.  Momčilo Trajković: Da, ja sam, imate, imate je na Jutjubu , moj govor tamo. 4

 Kaljtrina Krasnići: A šta ste, šta ste govorili?  Momčilo Trajković: Imate, ja sam tamo rekao: “Republika Kosovo biti nikada neće”. Tako sam rekao,                              ali pre toga sam rekao znate šta, tu je, tu se pokazala u stvari suština, tu se pokazuje namera                                     Albanaca. Albanskog pokreta, ta sednica pokazuje sve to. Dakle ja sam bio potpredsednik Vlade Srbije,                             ja ni po kom, po ni po kojim uslovima nisam mogao da učestvujem u radu te sednice. Ali sam ipak ja                                         došao da objasnim neke stvari. I tu ima objašnjenje u tome. 

4 Srpski izgovor za YouTube. Popularni internetski servis za postavljanje, razmenu i gledanje video klipova. 

 Dakle šta je bilo tada se tražilo da dođe do promene Ustava Jugoslavije, Ustava Srbije i Ustava Kosova.                                   Albanci, ta grupa u Parlamentu, ona kreće, hoće da formira komisiju na toj skupštini ‘90. godine, da se                                   predlože promene Ustava Kosova. Ali neće da učestvuje u promeni Ustava Jugoslavije i Ustava Srbije.                             Dakle, da bi se promenio Ustav Kosova, mora da se promeni prvo Ustav Jugoslavije i Ustav Srbije i                                   onda se menja Ustav Kosova. Međutim oni to ignorišu. I ja njima tu kažem: “Vi imate pravo”.  Ali jedna grupa je napravila to, ja znam sad to, ne, još neću da kažem, imam još godinu dana moram                                       da ćutim, jer pod zakletvom sam. Jer po zakletvom sam, ja znam ko je napravio to, ko je napisao sve                                       to, imam. I oni kreću, hoće da naprave Ustav Kosova. “Nas ne interesuje šta je tamo”. Ja kažem: “Ne                                     može, ne možete, nemate pravo. Ako je to tako iza toga, da se krije vaša namera, a ta namera da                                       hoćete Kosovo Republiku”.  I tada sam rekao da je Kosovo republika ratni cilj. Vi ne možete dobiti Kosovo republiku mirom, sem                                   da uzmete puške, da pobedite Srbiju i onda da dobijete republiku. Ima to, u mojoj knjizi ima to sve,                                     ona je odlična knjiga. To je jedan dokument dobar, ja sam, ko je ima, ima je mnogo Albanci. Ja sam                                       dao, Batul Hadžiju ima ovu knjigu. Ja sam mu rekao: “Pročitaj knjigu, pozovi me da dođemo da                                 razgovaramo u studiju”. Nikad me nije zvao.   I Demaći pokojni je, ovaj je hteo da razgovara sa mnom, da pravi intervju, ranije je radio neke                                   intervjue. Ja sam mu rekao, on je hteo da snima, sve sa svima je radio uživo, sa mnom je hteo da                                         snima, ne samo uživo da je razgovarati. “Ne mogu da ja idem tamo a ti sečeš posle, ‘oću ovo, ‘oću                                       ono”. Dakle, to je bio problem, tada se pokazalo da Albanci kao odgovor na ono sad ‘89. godine kad je                                       promenjen član, amandman 49, ja tad nisam bio, tad nisam bio tamo.  A tad je bio Vule Jukanov, Haši Jukanović, oni pokazuju otvoreno šta hoće. Ja sam tada odgovorio:                                 “Možete vi da radite šta hoćete, ali Republika Kosovo neće biti”. I ja sam i danas bez obzira šta je i gde                                           je, Republika Kosovo u onoj varijanti, onako kako hoće, neće biti. Moraće se praviti kompromis, evo,                               kompromisi da li je Republika Kosovo ako dođe {maše rukom} do razgraničenja, a ako Severno Kosovo                               pripadne Srbiji, dakle nije to republika u tom, u tom izvornom smislu kako se hoće, neće moći da se                                     desi. I zato mora da se razgovara.  E tu smo, gde smo došli, sad ćemo da vidimo kuda će sve to da izađe. Dakle, ta ulična deklaracija, ja                                         znam ko je napisao. {gleda u kameru} Albanci je nisu napisali. Nju je napisala služba, evo evo da vam                                     kažem ja, služba bezbednosti, a ona je saopštena preko, nju samu predstavljali su grupa delegata                             albanskih koja je radila za službu. To znaju, oni koji su bili u Kačaniku, kažu da Kačanički Ustav,                                   izvorno ga nije napisao, napisali oni koje hoće spomenici sada. Napisala ga je služba.   Služba, državna bezbednost ga je napisala i poslala ih u Kačanik. Zamislite tri, četiri službe                             bezbednosti, vojna, civilna, jugoslovenska, srpska, kosovska a oni tajno održavaju sastanak u                       Kačaniku. Oni su ih poslali tamo da, da to rade. Zašto, o tome sad ja ne mogu da razgovaram. Ja imam                                         izvore, ja sam, ja nisam u tome učestvovao ali znam, imam informacije, znam o čemu se radi. Ja sam                                     

to rekao Fatmiru Limaju, Tačiju, ja sam. Jel’ vidite da li se obeležavaju ta dva datuma? Drugi juli je to,                                       ulični, drugi juli i koji septembar? Kad je Kačanički Ustav, deveti, nije? Kad je?  Kaljtrina Krasnići: Nije poznato, nije ovaj drugi juli.  Momčilo Trajković: Ne, 2. juli je…  Eremire Krasnići: Kačanički Ustav.  Momčilo Trajković: Ne, drugi juli je deklaracija ispred Skupštine. A ovoga, septembra meseca je                           Kačanički Ustav, sad ne znam koji septembar. Pa vidite, toliko je važan taj datum da ga i ne znam, ne                                       znate ga vi, ne znaju. I meni je Fatmir rekao da, kad sam ja njemu rekao: “Šta Vi slavite, znaš li ko je to                                               napisao?” Pa on meni kaže: “Pa ovi traže spomenice”. sada meni kaže traže spomenice.  Dakle, to toga, od tog razgovora mog i kasnije malo još kad smo ili kad se sretnemo, ja to pitanje                                       otvorim. Više se drugi juli možda usput negde obeležava ali drugi juli ja važan datum. I dan Kačaničkog                                   Ustava {pokazuje prstom} u istoriji Albanaca je važan datum. Međutim i jedan i drugi datum su                               fingirani od strane službe. U tome je čitav, čitav problem i zato se ne slavi. Zato se ne slavi, evo vidite                                         ‘aj videćemo sad da li će drugi juli da se, znate šta znači.  Da li je prošle godine obeležen 2. jul? Jeste Vi pratili to?  Eremire Krasnići: Ne.  Momčilo Trajković: Pa niste pratili to pa čim, pa to kao ranije kad se slavio ne znam koji, (smeje se)                                       sedmi jul u Srbiji ili 13. jul u Crnoj Gori ili četvrti jul u Jugoslaviji. To se ne slavi, to se ne slavi zašto,                                               {odmahuje rukom} zato što oni znaju, tu se Milošević preigrao. Napravio poteze koji su ga kasnije                               koštali. Ja to znam odlično.  Eremire Krasnići: Kada ste Vi odlučili da idete, da dajete otkaz od Izvršnog veća?  Momčilo Trajković: Koje Izvršno veće? Pa ne, onda sam ja izabaran, izabran sam. Ja sam, mene su                                 poslali u Kumrovec, u političku školu. Mene je poslao...  Kaljtrina Krasnići: ‘90? Ne, ne, ne, pričamo o ‘91. i onda kad ste se sukobili sa…   Momčilo Trajković: Miloševićem?  Kaljtrina Krasnići: Miloševićem, kako ste to odlučili da date otkaz, kako ste to uradili, to je bila Vaša                                   odluka?  Momčilo Trajković: To je bio, to je bio. Milošević je imao jednu grupu ovde, Božur se zvao, Kecman i                                     to društvo koje je disciplinovalo srpske političare. I oni napišu protiv mene i protiv Tome Sekulića,                               

Toma, ne znam dal’ vi znate ko je Toma Sekulić. On je bio jedan, jedan veliki čovek, moj dobar                                     prijatelj. Oni napadnu mene i Tomu Sekulića kako mi sarađujemo sa albanskim separatistima, kako.                           Mene su napali da ću ja, kako se zvao onaj predsednik pre, posle Envera Hodže?  Eremire Krasnići: Ramiz Aljija?  Momčilo Trajković: Ramiz Aljiji i Ibrahim Rugovi da predam Kosovo, mene to ima. Da predam Kosovo,                               i kako se tajno sastajem sa srpskom opozicijom, sa Vukom Draškovićem i ostalima. Mene optužuju, a                               ja potpredsednik Vlade, i u pola osam čitaju u Dnevniku. Znate kad pola osam čita, znam da je to                                     Milošević i njegova žena, to su odobrili. Jer znam kako ide politika. I ja zovem njega, inače smo bili na                                       "ti", ja sam bio sa Miloševićem na "ti" kad smo, ja i on razgovaramo.  “Šta beše ovo?” Pitam ja, “Šta beše ovo sinoć u Dnevniku?” Kaže: “Pa ništa, to ‘ajde…” “Pa, kako                                   ništa?” Kažem: “Ajde”. Inače sam ja bio kod njega, nogom otvarao vrata, ja kad prođem samo                               pozdravljam obezbeđenje, niko me ne zaustavlja. “Da dođem” kažem, “da dođem do tebe?” Ja sam                             bio tu u Skupštini Srbije, a on je tu {pokazuje pravac} preko puta bio. Kaže: “Ne, zauzet sam”. Prvi put                                       mi je rekao da je zauzet. Ja siđem dole, bez pitanja, pored obezbeđenja, ja odem kod sekretarice                                 ulazim, on izlazi.  Kaže: “Ti si došao?” “Došao sam”. “Ajde”, kaže, “unutra”. Ulazim ja unutra, on meni kaže, pitam ja                                 njega: “Šta je, šta je, kakav je to način da ti meni sinoć u?” “Ma ‘ajde pusti”, kaže, “pusti to, nije to”.  [Intervju se prekinuo zbog tehničkih problema]  “Ajde” kaže on meni, “Pa, moram”, kaže: “Tebi i onom Tomi Sekuliću”, Milošević kaže: “Tebi i onom                                 Tomi Sekuliću hoću da kažem”, “Šta ti imaš da kažeš?” “Sedi!” Ja sednem. On meni kaže sledeće: “Za                                   {maše rukom, ukazuje na psovku} ba li ste se, vi Srbi starosedeoci, kao Šiptari ‘81. godine prerano ste                                   propevali”. Jer Toma Sekulić i ja smo, posle ne znam koliko decenija prvi ozbiljniji Srbi starosedeoci                               koji su dobili neke funkcije. Jer ovim narodom je najčešće su upravljali Crnogorci.  Dakle, na Kosovu, da vam kažem, na Kosovu, na Kosovu su vlast delili Crnogorci, pa onda Crnogorci                                 Albanci, a Srbi starosedeoci tek kasnije. Pošto su na Kosovu narodni pokret, taj partizanski pokret                             izneli Crnogorci, oni su izneli taj pokret. Srbi starosedeoci su bili rezervisani prema svemu tome. Oni                               su i pre bili čak rezervisani prema kralju, prema monarhiji. Oni su više čeznuli za tim, nego što su bili                                       hrabri jer su, ja sam vama rekao, glavno oružje ovoga naroda je trpljenje.  Oni su trpeli i kad je trebalo da se uđe, uvek su bili rezervisani i nisu ušli masovno u pokret. Ovaj, taj                                           narodno oslobodilački pokret, partizanski pokret. Ko je masovno ušao? Crnogorci iako su oni, ali to su                               Crnogorci koji su doseljenici, koji su doseljeni u kolonizaciji. Oni sa, sa doseljavanjem Crnogoraca i                             Hercegovana ovde doseljena je i komunistička ideologija. Doseljena je i četnička ideologija ali ne u toj                               meri. Pošto su oni nemilosrdni, između sebe se obračunali tako da je taj četnički pokret koji je bio                                   mali, slab tu uništen. I ostaje partizanski pokret.  

Dakle, i nakon rata, ja sam rekao, tad su oni i stvorili komunističku partiju Albanije, oni su izabrali da                                     Enver Hodža, Ramiz Alji i ostali budu vođe tog, tog komunističkog pokreta. Oni su izabrali grupu                               Albanaca na čelu sa Fadiljom Hodžom da budu predstavnici komunista, komunističke i partizanskog                         odreda. I do ‘66. godine ovde su isključivo vladali Crnogorci uz grupu tih komunista Albanaca. Kada je                                 posle ‘66. godine kada je došlo do obračuna među njima, kada je bilo sa Rankovićem onda je, svi oni                                     koji su bili na čelu, najčešće na čelu, oni su bili načelnici Udbe, policije, šumari, sekretari komiteta, sve                                   Crnogorci.  Jer su oni i učestvovali kao sad UČK, jer su oni učestvovali u tom pokretu. Srbi starosedeoci su                                   zapostavljeni, nisu bili masovno u tom pokretu. Zapostavljeni su a krenulo se, da se pravi sada                               emancipacija Albanaca, a ne i Srba starosedelaca. Albanci i Srbi starosedeoci su živeli zajedno ovde                             vekovima, pod sličnim ili istim istorijskim, ekonomskim, socijalnim uslovima. Međutim dolazi do                       emancipacije Albanaca od strane te Titove politike, odnosno komunističke politike, odnosno                     Crnogoraca.  A Srbi su emancipovani baš zato što su Crnogorci vodili politiku i sama činjenica da su oni već bili                                     edukovani, Srbi su emancipovani. Narod, u suštini, ovaj ovde, nije bio uključen u emancipaciju. Tako                             da ste vi imali eman, počela je nagla jedna emancipacija Albanaca, ali naglo zaboravljanje Srba                             starosedelaca kojih je bilo devedeset i pet posto. Pet posto ili do deset posto je bilo kolonista                                 Crnogoraca. A devedeset posto srpskog naroda starosedelačkog o kome niko nije brinuo.  Ako vam ja {pokazuje rukom na sebe} kažem da sam ja prvi intelektualac koji je završio fakultet u                                   Čaglavici, na tri kilometra od Prištine, onda vam, imate odgovor da to vreme Albanci su daleko otišli u                                   emancipaciji. Jer je Titova politika to htela, odnosno politika koju su oni ovde vodili, a i Toma Sekulić i                                     ja smo bili prvi ozbiljniji političari među srpskim starosedelačkim narodom. To nije mogla da izdrži ta                               karijeristička crnogorska opcija koja nije mogla da shvati da neki Srbi starosedeoci mogu da budu                             ispred njih.  I onda je to, onda je to preneto na Miloševića. Toma Sekulić se prvi suprotstavio Miloševiću. Ja sam                                   podržao Tomu Sekulića i to podržavanje Tome Sekulića me je koštalo.   Kaljtrina Krasnići: A kako se on to suprotstavio?  Momčilo Trajković: On se, on se suprotstavio na primer, evo šta ću da vam kažem, ja sam upoznao                                   Tomu Sekulića i Miloševića. Ja sam Miloševića upoznao ‘86. godine a Tomu, Tomu Sekulića sam                             upoznao sa njim ‘88. godine, dve godine kasnije, aprila ‘88. Godine. Ovo je vrlo interesantno da vidite. I                                   meni jednog dana Milošević kaže: “Hajde dovedite mi, dovedite da upoznamo tog našeg Tomu”. I ja                               jednog dana u poseti uveče smo se dogovorili da stignemo uveče, još uvek tamo Milošević nema                               čvrstu vlast, tu je Savezna državna bezbednost, prate ga, šta radi i tako dalje.  I odemo mi tamo, ne znam, čini mi se deveti ili deseti sprat tamo u CK gore, na Ušću ona velika zgrada.                                           Ulazimo, dolazimo do sekretarice, izlazi Milošević, ja kažem: “Evo to je naš Toma”. I sada mi idemo                                 prema onoj sali, pita Toma Sekulić Miloševića, prvi put se vide, “Predsedniče, kako idu ove naše                               

stvari?” Pita Toma, Miloševića. Ovaj kaže: “Idu”, kaže: “Odlično, sve u našu korist” kaže: “Ide odlično”.                               Toma seda, i sedamo svi a on, i kaže Miloševiću, ovo zapamtite, ovo će Albanci odlično razumeti: “Kosi                                   ago, ali pazi da ti kiša otkos ne uhvati”. Znate šta to znači?  Da kosiš livadu, ali pazi ako kiša padne a pokosio si, sve je propalo. A Milošević je bio inteligentan. On                                       je bio mnogo obrazovan, Milošević. Nije mnogo knjiga u životu pročitao ali je bio inteligentan. On kaže                                 Tomi: “Slušaj Tomo, ja ću da ti odgovorim stihovima Knjaza, na spomeniku Knjazu Milošu u Požarevcu                               a tamo piše sledeće: Delibašo, mladi delijo, ti možeš ovud ili onud a ja sam pošao pravo u život ili                                       smrt.” Ja sam tada video kuda sve to vodi. To se Miloševiću nije baš svidelo, prvi put da mu neko tako                                         kaže, radi ali pazi da ti sve ovo ne propadne.  Što mu se i desilo. I što se desilo i ono što je on rekao, dakle tada, to u mojoj knjizi ima,ima, citirao                                             sam. To je prvi ozbiljan sukob bio. Drugi sukob je bio kada je bilo, stari trg, rudari na starom trgu.                                       Rahman Morina je bio predsednik komiteta, a Toma Sekulić je bio sekretar komiteta. Znači njih                             dvojica su bili tandem.  Tada rudari traže ostavku Rahmanovu, Ali Šukrije i Husamedina Azemija. I organizuje se sednica,                           Šuvar organizuje kao predsednik CK, organizuje sednicu predsedništva. To ja sam pisao, pričao skoro i                             sa Azemom, oni ne znaju to, ne znaju, davno je to. I pošto Rahman, pošto je radio Rahmanu, Rahman                                     ne ide za Beograd nego šalje Tomu Sekulića kao sekretara, kao svog zamenika. I Toma ode kod                                 Miloševića, svrati da bi zajedno išli na sednicu predsedništva CK.  I sada, Sloba Milošević kaže Tomi: “Tomo, znaš kako ćemo da nastupimo, idemo tamo, podržavamo,                             ne, ne, ne slažemo se za ostavke, ne mogu da prođu”. Međutim Toma njemu kaže: “Slušaj”, kaže,                                 “Slobo, ali ja mislim drugačije”. “Kako misliš?” “Pa ja mislim zbog tri Albanca ne treba da kidamo sve                                   odnose sa Albancima. Ja smatram da oni treba da podnesu ostavku i da idu” {glasan uzdah}. “Pa jesi ti                                     normalan?” (smeje se) kaže ovaj Milošević Tomi. “Ja tako mislim”. I drž’ ne daj, drž’ ne daj, ovi gore,                                     čeka sednica da počne predsedništva.  I zajedno oni odu tamo i mislio je da Toma neće to da kaže nego će da promeni mišljenje. I kad gore                                           sednica počne, počinju Šuvar, Račan, Kučan. Inače sam ja sam sa Račanom i danas lični, do smrti                                 njegove sam bio lični prijatelj sam bio. On je bio direktor škole, ovaj, u Kumrovecu, ja sam bio, bio u                                       školi toj. Onda smo bili tamo, prijatelji smo postali. I kad krene sednica, svi diskutuju, javi se Toma                                   Sekulić i ponovi ovo. Kaže: “Ja smatram da oni treba da podnesu ostavke. Zbog tri Albanaca, zbog tri                                   Albanca nećemo ukidati odnose sa albanskim narodom”.  Sednica se oduži, Milošević nema podršku, a za to vreme Milošević je pozvao narod u centru ispred                                 Saveza Skupštine. Došao narod, tad ‘88. godina, i drž’ ne daj, ko njega podrži tu Borkovski podrži                                 Miloševića i onaj, Renovica neki, Renovica, kako se zvao onaj iz Bosne, podrže. A zatom, dok je trajala                                   sednica je Milošević pozvao Borislava Jovića i Raifa Dizdarevića, ne znam da li znate njih, čuli ste za                                   njih. Predsednik, je bio predsednik Jugoslavije, da idu da govore narodu. Sednica se odužuje sat                             vremena. I Milošević završava sa sednicom, Milošević odlazi tamo na skup i ono, tad je izrekao:                               “Uhapsiću Vlasija”. 

 Kad su rekli hoće da uhapsite Vlasija, hapsi Vlasija, to je bilo tog dana. I rekao je tada Milošević, ljut na                                         Tomu Sekulića, rekao: “Uhapsiću Vlasija”. I šta će biti, neće niko da veruje pošto ja sam bio, ja sam bio                                       Miloševićev vrlo važan čovek koga, kome je on dosta verovao i pitao je. Nije me uvek slušao ali me                                     pitao. Pozove on mene, prosle pola sata od tog mitinga, Milošević pozove mene u kancelariju jer sam                                 ja bio na vezi s njim. I opsuje mi majku. Kaže: “Kakav je to način?” Kažem: “O čemu se radi? Šta je to?”                                             “Kako o čemu se radi? Ja glavu u džak stavio a onaj Sekulić tako. Ti si ga doveo kod mene, ti si me…”   “Šta je bilo čoveče?” “Podržao je” kaže, “Račana i Kučana i Šuvara” {uzdah neverice}. I meni je bilo tad                                     čudno, mislim preteruje, nije to, ipak je bilo takvo vreme. Dolazi toma uveče iz Beograda, ja odem kod                                   njega i pitam ga: “Je li Tomo, jel’ to stvarno?” Kaže: “Stvarno”. Ja sam u knjizi to napisao, on je, dok je                                           bio živ, knjiga izašla. On je se složio sa tim. Tu je bio drugi veliki sukob. I treći sukob je bio kada je                                             pravljen strategija za Kosovo, Miloševićeva. Mir, demokratija i kada je Milošević napisao u toj strategiji                             da će vratiti sto hiljada Srba, jel’ se sećate toga?  Pisao je da, taj program, za mir, demokratiju, za Kosovo. To je usvojio CK, CK-YU, svi su usvojili. I on tu                                         piše da će u tom programu, Srbija će raditi to, to i to, između ostalog, vratiće sto hiljada Srba za pet                                         godina.  Eremire Krasnići: Vratiti ili doneti, vratiće odakle?   Momčilo trajković: Da vrati, Srbi koji su se iselili, da vrati na Kosovo. Sto hiljada, za…  Kaljtrina Krasnići: U koje se vreme, u koje su se vreme selili Srbi?  Momčilo trajković: Pa selili su se uvek, ovde prvo sto hiljada Srba je, nije moglo da se vrati pod, to je                                         Titova politika zabranila povratak Srba kolonista koji su ranije došli. Došli su kao na albanskoj zemlji a                                 sto hiljada nije moglo da se vrati. To je bio, to je bio, e ovaj kaže sada: “Vratiću sto hiljada Srba”. I mi                                             smo to, bili smo Toma i ja. Zvao nas je Milošević u Nišu, tamo je bila radna grupa. Mi smo išli da                                           razgovaramo, Toma i ja nismo se složili s tim.  Mi smo mu rekli: “Možeš da vratiš i milion, ali tu ne treba da piše ništa. To samo možeš da iritiraš                                         ljude”. On ne, i on je ostavio. Na CK kad smo bili, pošto smo Toma i ja bili smo članovi CK Srbije. Na                                             sednici Toma izađe ponovo, pred tad pred čitavim svetom kaže: “To treba da se briše”. I to je bio kraj.                                       E onda pošto smo Toma i ja ta, Srbi starosedeoci, pošto mi malo smo tvrđi ljudi, malo drugačije                                   razmišljamo mi ovde, ovde je sve naše.  I on je zato meni rekao da smo se suprotstavljenjem zeznuli mi Srbi starosedoci k’o Šiptari ‘81. godine,                                   prerano ste propevali. Dakle kao što su ‘81. godine Albanci pre vremena momžda, su morali da čekaju                                 (smeje se) a tako smo i mi trebali da čekamo al’ ne, mi smo se prešli i tako dalje, i tako dalje. I ja sam                                                 rekao, pitao sam ga: “Da li si ti nekada čitao Rakića, Milana Rakića?” Čuli ste za Milana Rakića, Nušića                                     Branislava, oni su bili konzuli u Prištini. Onda Janićija Popovića, poznati gračanički intelektualac.                         Onda Grigorije Božović, poznati ovaj, književnik, pesnik. 

 “Ako si njih čitao, onda treba da ti bude jasno zbog čega danas ti i ja razgovaramo o Srbima na                                       Kosovu. Da nije bilo Srba starosedelaca danas mi ne bi ni razgovarali, davno bi oni svi otišli i rešio bi se                                         problem”. I ja kažem: “Slušaj, moj pokojni otac ostavio mi je četiri hektara zemlje”. Ne, on je meni                                   rekao pre toga: “Hajde”, kaže, “hajde idi pomiri se sa Kecmanom, sa tom budalom”. Taj bokser neki.                                 Koliko je imao uticaja na srpsku politiku, taj Kecman. On je disciplinovao srpske političare koji nisu,                               koji su ovaj, na pozicijama. Kaže: “Idi pomiri se s njim i idemo dalje”.  Ja sam mu rekao: “Slušaj, Slobodane,” ovako sam mu rekao: “Slušaj Slobodane Miloševiću, moj                           pokojni Aca Trajković, ostavio mi je četiri hektara zemlje u Čaglavici. Idem da pasem travu”. I ja se                                   podignem, on: “Stani!” Ja idem dalje. “Stani!” Za kvaku, uhvatim ja, kaže: “Stani!” I ja se okrenem. A                                   on meni kaže: “A ja sam mislio da si ti spreman za najviše funkcije u ovoj državi”. I ja otvorim vrata, u                                           sebi mu opsujem (smeje se) odem i nikada se više nismo videli.  Imali smo još sporova, kako dalje oko Kosova. Ja i Toma smo imali jedan drugačiji pogled. Međutim                                 on to, on to nije hteo da sluša. I onog momenta kad se rastao on od nas i kad je prihvatio tu drugu                                             politiku te grupe crnogorske karijerističke grupe, onda je on otišao tamo gde je otišao. I ja sam pre                                   toga imao jedan razgovor sa njim. Imao jedan moj intervju u NIN-u, u mojoj knjizi je taj intervju u                                     NIN-u. Ja sam imao svake godine po dva intervjua u NIN-u, a imati intervju u NIN-u znate, ne znam                                     kol’ko znate šta je NIN. To je jedan moćan politički magazin i sad neko da ima dva puta intervju u toku                                         nedelje, u toku godine.  Ja sam tada imao i rekao sam tada: “Ne skrećite pogled sa nas, sa Kosova”. I tad sam prvi put najavio,                                         to je bilo drugog januara, ja sam ga dao decembra, krajem decembra, drugog januara je izašao, ‘92.                                 godine. Taj intervju u kome sam najavio moj sukob sa njim. Da se ne slažem, to što je propustio                                     činovničkom aparatu Kosova, ljudima za, za Papovića napisao “Srbinu pogrešno, veliki Srbin u                         pogrešno vreme”. kad je trebao da bude Srbin, on je šurovao sa ovim Rožajem, slušao ga sve,                                 razumeš.  Vodnica mu je bio. Kad je sve to prošlo, on sad počeo veliki, kada je trebao da bude mudar sada, kad                                         mudar, kad treba da se nađe zajednički jezik on postaje veliki Srbin. I, i tako su, ta, ta, onda su oni                                         očistili sve što je ostalo od Albanaca, oni su očistili, i tako je sve to bilo.   Četvrti Deo  Propalo, to sam ja napustio onda sam bio van, onda sam ja formirao socijalno-demokratsku partiju                             Srbije. Posle Tucovića ja sam naredni predsednik socijalno-demokratske partije Srbije. Trećeg aprila,                       trećeg aprila ‘93. godine ja sam izabran za predsednika socijalno-demokratske partije Srbije. Ja sam                           napustio {odmahuje rukom} Miloševića i formirao svoju grupu i krenuo socijalno demokratsku partiju                         Srbije. Onda sam se sreo sa vladikom Artemijem i sa njim sam bio deset godina.  

Mi smo bili nerazdvojni, do drugog aprila 2000. godine kad smo se rastali. I politički se rastali. Znači mi                                     smo obišli čitav svet. Razgovarali smo u svim svetskim parlamentima velikih sila, u Američkom                           kongresu, u Stejt Departmentu, britanskom parlamentu, u francuskom parlamentu smo govorili, u                       Bundestagu, u ruskoj Dumi, nema gde nismo govorili. Sreli smo se sa Klintonom, sa Olbrajtovom, sa                               Kofi Ananom.  Ja sam govorio, pa ja sam mislio da sam ja prvi političar sa Kosova koji je govorio u Savetu                                     bezbednosti. I od Albanaca i od Srba. {maše rukom} I svi su kasnije, i Rugova, i svi su kasnije, svi su                                         posle mene govorili. Ja sam tada bio, onda, dakle jedan buran život, jedna burna karijera jednoga                               čoveka koji je iz, izašao iz sobe, jedne sobe gde smo spavali svi, a u drugoj sobi su spavali konji i krave                                           (smeši se). Vidite kako je, kako je, kako je to moguće. Kad sam bio u Savetu bezbednosti, pošto moj                                     pokojni otac voleo da mu, mi smo razgovarali često pa kaže: “Sine, pa vidim da ti to razumeš, što se ne                                         uključiš u politiku?” Dakle ja sam se u 36. godini uključio u politiku. Pa i ja tu tako počeo tamo onamo,                                         on umre drugoga, sad je, u subotu mu je bila 33 godine kako je umro on. I ja drugog aprila, posle dva                                           meseca ulazim u politiku.  I on siromah ništa nije znao, i kad sam govorio u Savetu bezbednosti, ona potkovica {pokazuje                               prstom} znate kako izgleda ona, gde sede, gde sedi Dačić i Vučić, odnosno s druge strane {pokazuje                                 prstom u drugom pravcu} sedi (smeje se) ali tamo gde sedi Dačić, tu sam ja sedeo, i Vučić. {pokazuje                                     na dole} Na toj stolici predsednice, ustao ja, i sad svi ambasadori seli. Ja se krstim {krsti se} znaš                                     krstim a onaj mural veliki tamo. Krstim se i kažem: “Ćale” mom ocu se obraćam, “Popeli smo se na                                     krov svetske politike.” I to je za mene bilo stvarno, oni ljudi gledaju (smeši se) znaš.  “Popeli smo se na krov svetske politike.” Dakle evo kako može jedan, jedan čovek koji je nosio mleko                                   (smeje se), koji je živeo tu kako je živeo, koji je to put uspona i padova. Ja sam, ja sam se dva puta, ja                                               sam ‘91. godine došao, dakl u sukob sam došao. Popeo se u vrh svetske, ovaj, srpske politike,                                 jugoslovenske politike. Bio sam znači moćan čovek, moćan. Posle Miloševića, ja sam bio najmoćniji.                           Možda ministar Unutrašnjih poslova je bio moćniji od mene.  Ali zašto, zato što je Miloševiću Kosovo, Miloševića Kosovo stvorilo a on je mene postavio na čelu                                 Kosova. To znači da je to, {maše rukom} ali kratko sam trajao. Ja da sam, da nisam to uradio, ja bi                                         sigurno bio u Hagu. Mene je zamenio Šajnović, ko, s Kosova je kasnije u Srbiji vodio politički Šajnović.                                   Dakle, meni je Bog, malo pamet a malo Bog, pomogao. Mada ja sam siguran i da sam ostao, ja ne bi                                         radio ono što sam radio. Jer ko sam, ja sam pokazao za vreme rata, kad sam ljudima pomogao. Skoro                                     uvek sam se plašio posle rata, plašio.  Da sam se plašio mnogo, ne bi ni išao ali nekom nije bilo svejedno kad sam prolazio kroz, kroz Ravnik                                       kad sam prolazio i Podujevo nije mi bilo ništa neobično. Ali Besinje, znate gde je Besinje? Tu je sad kad                                       ideš, Besinje odmah {pokazuje pravac} Devet Jugovića, Besinje jeste, Prugovac. I tu za vreme rata, pre                               da kažem, pre jedno desetak godina ja, kasno sam otišao, idem za Beograd, nisam kupio neki sudžuk                                 da nosim . I svratim u prodavnicu u Besinju, odmah s desne strane {pokazuje na desno} je prodavnica,                                   uveče u 11 sati.  

Da kupim, ja uđem unutra, samo ja, jedan na kasi radi jedan čovek, i onaj čovek za mnom. A uvek sam                                         se plašio kad sam tu prolazio. Nekako mi nije bilo (smeši se). I ja kupio, sve uzeo, onda dođem do kase,                                         onaj kaže: “Trajković?” “Da.” “Jesi ti?” Kažem: “Ja sam”. “Slušaj” kaže, “Ti si mi dao cigarete za vreme                                   rata.” Setim se ja, setim se ja toga. Kaže: “Ne meni, nego” Baca, Bajramu ili Šabanu Draguši, ja mislim                                     Šaban Draguša da beše. Baca, jedan stariji čovek je bio. “I veruj ti, Trajkoviću” kaže, “Gde ovde koji                                   smo bili, pošto si ti poznat čovek” i oni pričaju, znaš Albanci tamo sad pričaju, razmatraju (smeje se)                                   razne stvari.  “Kad pomenu tebe u negativnom smislu” kaže Baca, Šaban ili Bajram, ne znam, Šaban jeste “Skoči”                               kaže, “Nemojte ljudi, nije to tako.” {odmahuje prstom} I on ispriča, a šta je bilo, za vreme rata ja                                     krenem za Beograd, autom i kad sam došao kod Prugovca jedna grupa ljudi, žena, znaš ono umorni,                                 {odmahuje rukom} mrcvarili ih ovi, uzeli im traktore. Odnosno, nafta im je nestala {maše rukom} i oni                                 tu čuče svi. I ja, oni su bili sa leve strane {pokazuje rukom na levo} ja išao za Beograd, s leve strane.  I dođem do njih, otvorim staklo, ne izlazim iz auta. “Mirëdita!” “Mirëdita!” Kad me ljudi vide, vidim                                 menjaju boju, ne znaju sad dal’ ću ja automat {simulira pucanje iz puške rukama} bam, bam, bam,                                 gotova stvar. Strašno je bilo majke mi. “Kako ste ljudi?” ja kol’ko znam albanski, “Kako ste ljudi?”                                 Kažem: “Biće bolje, biće, proći će i ovo, sve će biti bolje.” Ja sam imao boks cigareta, inače ne pušim                                       ja. Imao sam boks cigarete, i ja onaj boks cigarete uzmem i kažem: “Izvolite.” {maše rukom kao da                                   daje}  Gledaju, očekivaju sada, pazi, do tada mi nisu pominjali ime, kaže: “Trajković, ti si?” Kažem: “Ja.” I                                 ovako, čudi se, da li je moguće. “Zdravo.” “Zdravo.” I zamisli ti posle toliko godina, a ja sam se uvek                                       plašio tu kad sam se, bez veze, prolazio. Meni čovek u pola noći, u prodavnici kaže: “Ti si mi dao                                       cigarete.” E pošto je mene pratila ta, ŠIK [SHIK] me pratio, pošto sam bio… 5

 Eremire Krasnići: Jel’ možemo samo malo da pričamo oko bombardovanja? Gde ste bili u to vreme i                                 kako ste to?  Momčio Trajković: U po, da, u to vreme, u to vreme…  Eremire Krasnići: Vi ste bili u gradu?  Momčio Trajković: Ja sam živeo u Prištini.  Eremire Krasnići: Da.  Momčio Trajković: Porodica mi je živela u Prištini. Ja sam radio u Rataru, u Lapljem Selu. I sada dođe                                     mobilizacija, da se u vojsku ide. Međutim pošto sam ja, proleće, mart mesec, imamo setvu u firmi,                                 hiljadu hektara zemlje. I ja odem tamo i kažem: “Ljudi dajte da nas oslobodite, da mi radimo, da ovo                                     

5 Informativna Služba Kosova - Shërbimi Informativ i Kosovës, osnovana nakon rata od strane bivših članova                               Oslobodilačke Vojske Kosova. 

{maše rukom} oremo, sejemo. I Boga mi, oni {širi ruke} prihvate moju, i napravim ja spisak radnika                                 mojih svih i oni te radnike oslobode da idu na ratište i nas, nama daju ratni raspored da obrađujemo                                     zemljište. I mi tako, pošto proleće je bilo, sejemo.  Eremire Krasnići: Ovo je ‘99. ili ‘98.?  Momčio Trajković: Kako? To je ‘99. godina. Mart mesec, da, počeo rat, da. I koje, a znao sam malo one                                       ljude tamo, ja sam bio ipak neki, bez obzira što sam bio opozicija Miloševiću. Nekako sam, imam, imao                                   sam poštovanje kod ljudi. I posle jedno mesec dana, ne, petnaest dana nema šta da se jede a ja imam                                       pijacu u Prištini, pijaca ne radi. Bombardovanje. Šta ću ja, Albanaca nema, Srbi kažu Albanci otišli.                               Niko ne izlazi iz kuće. I ja dobijem nalog da snabdem pijacu. Šta ću ja, dva kamiona velika i pravo za                                         Beograd.  Pare neke koje smo imali {maše rukom} izvadimo i odemo na {rukom pokaže pravac} kvantašku pijacu                               u Beogradu, da kupimo robu. I napunim ja ta dva kamiona velika i znaš kad, kad smo putovali prema                                     Beogradu uveče, avioni, mi ostavimo kamione, beži odavde, da ne bombarduju znaš, (smeje se) to je                               bilo mnogo strašno.  Eremire Krasnići: (smeje se)  Momčilo Trajković: I sutradan dođemo mi, sad je smešno (smeje se) tad je bilo mnogo strašno. A                                 dođemo mi na pijacu, napunimo tezge sve. Razna roba, tad već, već april je mesec bio. Možda je                                   dvadeset i nekog marta počelo, već je april mesec bio. Napunimo tezge, paprike, paradajz, voće,                             krompir, grad nema šta da jede. Otvori se pijaca, na radio mi pustimo da pijaca radi, odjednom kad je                                     počeo narod da izlazi. {stavlja ruku na čelo} Albanci nema odjednom, k’o mravi, siroti ljudi izlaze iz                                 jazbina, iz stanova gde su bili zatvoreni, evo to ja pričam. To će možda neko da čuje ali zato sve javno                                         pričam.  I sada dolaze ljudi, neko nema para, a ljudi znaju, svi me znaju jer sam javna ličnost, bio sam veliki                                       političar i oni znaju ko sam. Sad ovde u malu prodavnicu kad uđem dete malo gleda me, prepoznaje                                   me. (smeši se) Vidim ja nema, nema, ja napunim kesu i kažem: “Nosi”. (smeje se) Spanać, ne znam šta                                     je sve bilo e. Neko nema dovoljno, ja dodajem. Dolazi Adem Demaći, a ovi moji kažu: “Evo ga Adem                                     Demaći”. Znaš, mrze ga, ne može, ja kažem: “Slušaj, jedna dlaka ne sme da fali čoveku”. Ja sam bio tu                                       direktor.  Došao Adem, maskirao se znaš {stavlja ruku na glavu} (smeje se). Šeta tu, ništa i tako, i tu sam ja, tu                                         sam ja pokazao u stvari, ja kao čovek a i moja firma. Ja kao čovek sam pokazao ko sam u stvari, kada                                           su svi mrzeli ili ne mrzeli svi, kada su mnogi mrzeli, Albance okrivljivali za sve to što se dešava, ja                                       skupljam snage da me napadaju ovi ekstremni Srbi da bi pomogao. U mojoj, u mom ulazu ja sam imao                                     Albance, cigare, hleb, uvek kad ja dođem donesem. Ono što su tražili, uvek sam doneo, uvek, uvek,                                 uvek, uvek.  

Jednoga dana dolazim ja s posla, svi izašli napolje. Šta je? Neka policija, paravojska došla i naredila im                                   da ide. Sve vratim ja unutra. Imamo zajedničku prostoriju, sednemo tu i dogovaramo se, i tako. Uvek                                 sam pomagao, uvek sam pomagao. A dalje, ima jedna porodica, tu sam umalo nastradao. Jedna                             porodica iz, iz tamo Proleterske ulice, nije bitno sada, neću da imenujem. Kad su došli da me mole da                                     im pomognem. Ja sam uveče otišao da se dogovorimo za ujutru rano da krenemo {maše rukom} da                                 idemo za Kosovo Polje. To nikad neću zaboravim. Pošto je njih više, ja pozvao još jednog [čoveka].  Kad sam ja ušao u onu kuću tamo, onu odu a došlo, sva deca mala gledaju u mene kao u Boga. Treba                                           sutra da napuste kuću, da idu. Ja kažem ovom čoveku: “Nemoj bre da ideš, neće ništa da bude,                                   ostani.” Ja ne znam ako ih izvedem pa da im se nešto desi, ne znam šta da radim. I ja skupim hrabrost i na, a na punktovi na Kosovo polju {pokazuje pravac}, punktovi, međutim ljudi                                 me, pošto su me, a bio sam poznat a bio sam protivnik Miloševića, ja sam se toga plašio. Da, znaš evo                                         ga ovaj protiv Miloševića, međutim ti ljudi koji su me tada tu sreli i videli nisu bili protiv mene nego                                       samo su dozvolili. I tako sam prebacio ovaj, nekoliko porodica do tamo. Dalje…  Eremire Krasnići: Kod voza ili gde?  Momčilo Trajković: Do voza, do stanice, do stanice. Evo jedan primer, taj čovek je umro sada. On je                                   bio sekretar u, e dal’, Emruš se zvao Ramiz Sadiku. Na pijaci kad je došao, nije imao para. Nije ni tražio,                                         jer sam bio, kolega moj, pravnik, bili smo, ja, ja vidim da “Jel’ ti trebaju pare?” Ja njemu dam hiljadu                                       trista maraka, tada je bilo, su bile marke. Hiljadu trista maraka sam mu dao tu na pijaci {pokazuje                                   rukom kao da daje}. Da ode, da se, da živi.  [Intervju se prekinuo zbog tehničkih problema]  Rat je prošao, ja sam sa porodicom živeo u Mimozi {pokazuje pravac} to je preko puta Medija Centra,                                   znate gde je Medija Centar?  Eremire Krasnići: Da.  Momčilo Trajković: Preko puta ima onaj, bio jedan, jedan motel tu, privatno smo zakupili to i to sam                                   živeo sa porodicom. Restoran, radili smo, držali smo taj restoran, to je bio jedini restoran tada srpski. I                                   pogotovo pošto ova albanska, nisu držali svinjsko meso, onda su stranci tu dolazili, kada su bili. Jako                                 smo dobro radili. I ja sam, posle rata, 31. oktobra ‘99. godine napadnut u stanu mom. I pucali su u                                       mene i ranili su me, u ovoj nozi [desna] ovde. Došao je, to je, ja se sećam da sam legao, slušao sam                                           Slobodnu Evropu a bio sam pre toga u Beogradu.  [Intervju se prekinuo zbog tehničkih problema]  I ja sam veče, dan pre toga bio u Beogradu. I zove mene komšinica, kaže: “Obili su ti sinoć stan.” i                                         “Dođi.” Ja iz Beograda dolazim, kad sam došao sa ovim, sa ovim, bio je tu KFOR, pošto je ključ kod njih                                         bio. Video sam da su mi iščupali telefon, i ništa mi nisu uzeli. Dakle imali su šta da uzmu, ništa mi nisu                                           uzeli. {maše rukom} Samo telefon su iščupali. 

 Eremire Krasnići: Taj stan u Dardaniji?  Momčilo Trajković: Taj stan u Dardaniji. I ja otišao tamo, kad sam otišao da uzmem ključ od stana, ovi                                     hoće da, da budu tu. Ja kažem nema potrebe tu. Ja se vratim u stanu i negde oko 15 do jedanaest                                         uveče zvoni neko… I ja, pošto sam imao dupla vrata ovakva {pokazuje rukom u pravcu} vrata, pa onda                                   moj hodnik pa onda druga vrata i tamo onaj ulaz tamo. I taman došao, upalio svetlo. Kad sam upalio                                     svetlo, odjednom je opalio. I kroz staklo, imam slike, direktno je gađao tu {pokazuje na svoje srce}.  Međutim bila je jedna armatura, koja je zakačila metak i metak je dobio rikošet i meni tu završi                                   {pokazuje na desnu nogu}. I ja padnem, i jauknem, i oni su mislili da su me ubili. I otišli su dole, ispred                                           su mi razbili auto, šoferšajbnu i otišli.  Eremire Krasnići: Jesu Vas pretili?  Momčilo Trajković: Ne, ne, nikad ništa ja, nikad ja ništa nisam imao i onda, sećam se tog samo kad                                     sam ovaj, kad sam pao i onda sam, dolazim, ja sad čekam da uđu da me dovrše. To, to nikad neću                                         zaboraviti. E onda sam ja puzio, pošto sam bio ranjen. Puzio sam do spavaće sobe, ispod jastuka sam                                   imao pištolj, damski pištolj ženin, {pokazuje rukom veličinu} mali pištolj. Ja sad taj pištolj repetiram i                               čekam da oni uđu i idem do telefona. Međutim pošto su mi pre toga iščupali, dan pre toga iščupali                                     telefon, ja sam, komšinka koja mi je dala drugi telefon, ne digitalni nego onaj {pokazuje tipke i okreće                                   brojčanik u vazduhu} koji se okreće. A oni iz KFOR-a su mi dali telefon ako zatreba, da ih zovem. Ne                                       mogu da pogodim od straha, ne mogu broj, jedan kad sam pogodio, pozovem njih, kažem im. Posle tri                                   minuta sve je bilo {širi ruke} u plavom.  Sve je bilo opkoljeno to, znaš. I to se tako završi, i sada pošto sam ja prešao tu da živim, dolazi, dolazi,                                           oni su zadužili jednoga Albanca, danas je moj veliki prijatelj. Da ispita šta, kako sam se ja ponašao za                                     vreme rata. ŠIK mu je dao nalog. On je išao, prvo ja sam osumnjičen da sam ubio Rahmana Morinu, ne                                       znam da li ste čuli za to. Da. Bila je specijalna emisija, ovde smo snimali emisiju {pokazuje na mesto},                                     bila je ona emisija “Rahman - Veliki izdajnik” ne znam. Jeste gledali tu emisiju? Da, da, bila je emisija,                                     ja mislim Koha, Koha da je to pravila ili ne znam ko je pravio. Jer ja sam bio prisutan kad je Rahman                                           umro. Rahman je umro na sednici jednoj gde je predsedavao. Imam sliku sat vremena pre nego što je                                   Rahman umro. To sam pokazao, oni su sve snimali to. I pored ostalog...  Kaljtrina Krasnići: On je umro od srca?  Momčilo Trajković: Od srca, srca umro ali za gov, za predsedavajućim stolovima, ima video snimak o                               njegovoj smrti. Međutim pošto sam ja tada bio ovaj poznat, popularan, Albanci su me baš voleli zbog                                 politike koju sam zastupao i oni mene, sećam se, ja sam posle, tek kad je umro, ja sam otišao da vidim.                                         Nisam znao, ja sam kod Rahmana došao posle tri sekunde. Al’ je onda hitna pomoć odnela i ja otišao                                     da ga vidim, do bolnice da vidim šta je s njim. Međutim, stignem u bolnicu. Ja sam mislio da je interno                                         i tamo je bio doktor Faik Hima. I posle on to malo demantovao, plašio se čovek znate. Kad prođe                                     vreme onda prilagođavaš sebi kako ti najviše odgovara (smeje se). 

 I Faik je bio dežurni lekar i kada je video mene, kako sam izgledao, on mi kaže: “Sedi”. Ja sednem. Da                                         izmeri pritisak, kaže: “Čoveče, lezi tu. Pusti Rahmana, kakav Rahman, ti si gotov.” A tada su, tad u to                                     vreme su u Beo, iz Beograda stizali lekari iz Beograda preuzmu bolnicu. I kad su čuli da sam ja                                     bolestan, a pošto sam bio potpredsednik Vlade Srbije, hitno ta ekipa dolazi kod mene. Izguraše oni                               Faika {odmahuje rukom} k’o da ne postoji (širi ruke, smeje se). I pregledaše me i ja sad pitam: “Ko je                                       dežurni ovde?” Pošto bio sam moćan čovek, ja mogu sad da kažem šta hoću. Kaže: “Doktor Faik.”                                 Kažem: “Doktor Faik Hima kod mene.”  Da je sad meni bilo neprijatno, ja sam takav čovek, razumeš, kako Faik Hima sada da njega izguraju. I                                     cele noći je bio dežurni Faik Hima tu gde sam bio ja. Ujutru su me vozili na, na VMA helikopterom sam                                         ujutru išao. I tad, je on je bio kod Faik Hime, bio je kod ovih u Prugovcu, kod ovog čuje za ovoga pare                                             što sam mu dao, sve je obišao da vidi kako sam se ja ponašao za vreme rata. I kad je sve to ispitao,                                             poslednji put je bio u Prugovcu kod tog Draguše, kad mu je ispričao šta je i kako je.  On je došao kod mene tamo u toj Mimozi i rekao mi je: “Moram da ti kažem nešto, ti si čovek koga sam                                             najviše mrzeo, do danas. Moram da ti kažem sad te poštujem. Izvini za sve što sam mislio pogrešno o                                     tebi”. Taj Albanac to meni kaže. I mi posle toga postanemo, danas smo prijatelji, (smeje se) danas smo                                   prijatelji. A to je, ne znam, Naim Breznicu, znate Naim Breznicu?  Eremire Krasnići: Ne.  Momčilo Trajković: On drži, radi u Kosovo Polju (smeje se). I sada on, on nas zove “komandante”, ja                                   njega zovem “komandante” (smeje se). Ja komandant srpske garde, a on albanske garde. On je dobio                               neverovatne batine za vreme rata. On mi je to pričao. Istukao ga prvi komšija. Kada ga je istukao i                                     spasio mu je život. On je radio u nekoj, on je radio sa, sa Demaćijem helsinški odbor i sa profesorom,                                       kako se zove, evo zaboravio sam, dobri smo prijatelji, umro je i on. Bio je predsednik, ne ne, drugi.                                     Predsednik je bio helsinškog odbora.  Kaljtrina Krasnići: Ko je to?  Momčilo Trajković: Bio je…  Eremire Krasnići: Mark Krasnići?  Momčilo Trajković: Umro je. Evo ne mogu da se setim.  Kaljtrina Krasnići: Je li to Mark Krasnići?  Momčilo Trajković: Ne Mark, ne, ne, ne.  Kaljtrina Krasnići: Ne Mark.  

Momčilo Trajković: Bio je potpredsednik Izvšnog veća Kosova, ranije je bio političar. Umro je pre                             nekoliko godina. Pre Demaćija. I oni njega uhvate, jednu grupu tih aktivista, policija srpska i privedu,                               vode ih. I ovaj komšija primeti, policajac primeti Naima. Komšije i kad je, neko svetlo {diže ruke gore}                                   bilo, neka bandera, {pokazuje rukom na gore} svetlo. “Kad je počelo da me bije” kaže. “Bije, šutira,                                 bije, šutira, u mrak me otera, još počeo da me bije.” (smeje se) Kaže: “Sad da me bije.” Kaže “Gubi se.”                                         Kaže, i morao da ga bije da bi ga isterao u mrak da bi pobegao ovaj. I tako je, tako je izvukao čoveka,                                             pazi. Tako je izvukao čoveka, {maše rukom} spasio mu život. Ovi drugi su ubijani. To je strašno, da                                   Naim, ja sam… kad je bilo 2009, kad je bila ova nezavisnost, 2009. godine je bila? Ili 2008?  Eremire Krasnići: Osme. [odnosi se na 2008]  Momčilo Trajković: Osme godine. Zove mene on, “Ajde”, kaže, “dođi kod mene da te častim za                               republiku.” Ja kažem: “Nemam vremena.” kažem: “Nemam vremena sad.” ja njemu kažem. “Ne, u                           redu” kaže, “ali čekam te da dođeš kod mene.” I onda sam ja snimao jednu emisiju sa jednim                                   poznatim novinarem, snimateljem iz Beograda, Slaven Kranjc. On je umro. I kad smo snimali tu                             emisiju, prolazimo kroz Kosovo Polje i ja se setim Naima.  Zovem ja njega telefonom: “Gde si?” Ne, ne zovem ga nego on mi je poslao poruku, znate ono, kad                                     Albanac govori srpski, {rukom simulira kucanje poruke} napravi neke greške, (smeje se) katastrofa                         gramatičke i ja sada, ovaj snima, ja čitam tu njegovu poruku - “Da dođeš da te častim za republiku                                     Kosovo” kaže. On meni pre toga slao. I ja čitam, ovaj snima, idemo kod njega. I pravo tamo u radio,                                       ima radio, K Radio.  Tamo u Kosovo Polju, iza neka, setim se gde je to, pitam neku decu malu na albanskom, sporazumem                                   se, oni me odvedu pravo kod njega. I zvonim ja na vratima {rukom pokaže kao da zvoni} radija. Tri                                     puta. “Kush është? (Na albanskom: Ko je?) Pita on. “Slušaj” kažem tim tamo, “kada neko zvoni tri puta,                                   znaj da Srbin dolazi” (smeje se).  Eremire Krasnići: (smeje se)  Momčilo Trajković: Ima, a to sve, to je sve snimano. On otvara, (uzvik) a kad je video kameru.                                   Izljubismo se mi tu znaš. “Gasi, gasi”. ‘Ajde ugasimo mi sve tu, sednemo. Ja njemu kažem: “Hoćemo                                 da snimimo ovo, da ja i ti razgovaramo?” “Pričaj šta hoćeš, ti znaš da sam ja tvoj prijatelj. Da nijednu                                       reč neću da isečem. Sve što hoćeš, pričaj.” I počnemo mi razgovor. “Pa kako ti je sad, Se… ti, Naime?”                                       Gledam sve zastave albanske, “Gde ti je republika Kosovo? Nemaš zastavu. Imaš državu, nemaš                           zastavu.”  A kaže: “Slavili smo” kaže, “mnogo pa smo pa nismo stigli ali sad ćemo da napravimo” kaže, “zastave.”                                   I on počne da priča o njegovoj, a tako je dobro govorio, da je Srbima koji nisu mnoge stvari bile jasne,                                         ja sam to namerno stavio, razjasnio.  Posle dva dana, komentar {simulira pisanje rukom} u, da li ga, kako je novina bila, da li Blic ne znam,                                       beogradski. Naslov: “Naš prijatelj Naim” naslov, u srpskim novinama. I objašnjava šta je Naim rekao                             

{maše rukama}, kako je rekao, sad jedna. A na kraju da odamo priznanje i gospodinu Trajkoviću, koji je                                   održao predavanje mnogim novinarima kako se vodi razgovor. (smeje se) Tako da je bilo to stvarno,                               stvarno lepo. I o čemu smo počeli da, pre toga zašto smo došli, a ove pare, ovaj što je bio dao, kome                                           sam dao ja pare.  I ja sam, pošto su pucali u mene, ja sam morao posle toga, kako da, nisam mogao više da tu, u tom                                           {širi ruke} stanu živim. I ja dolazim, imao sam dobre komšije ali toliko su dobri da, tad su mnogi Srbi                                       ucenjivani, zašto su prodavali stanove. Taj čovek je došao kod mene, tu u Mimozi. I rekao mi je da                                     hoće stan da kupi. Moj stan, kol’ko prodajem, ja sam prodao njemu stan, danas ne bi mogao da. Sto                                     dvadeset pet hiljada maraka tada, tada 2000. godine. Sto dvadeset pet hiljada maraka, to je sada sto                                 dvadeset pet hiljada evra, tako dođe, bez obzira {maše rukama}. On ode da napravi ugovor kod nekog                                 advokata u Prištini.  I ode, ja sam mu dao ličnu kartu, da to sve tamo spremi. I kad je ovaj advokat video, kaže: “Ako, ako                                           dobro si sve uradio” kaže, “To đubre da oteramo sa Kosova.” Ovaj je rekao mom komšiji Albancu, ovaj                                   advokat Albanac, dobro “Znaš, hvala Bogu da ga maknemo, to đubre.” kaže. A tu je sedeo ovaj čovek                                   kome sam ja dao pare, koji je radio sa njim. “A gde je” kaže, “Moma Trajković?” Kaže: “U Čaglavici.” I                                       rekao ovom: “Nemoj tako pričaš.” kaže. I oni ispričaju kako sam ja njemu dao pare i kako hoće da me                                       nađe, da mi vrati pare.  Možeš zamisliti koja slučajnost? (smeši se) I onda dolaze svi zajedno kod mene, ovaj dođe, i meni vrati                                   pare, da mi pare. Nisam mu ni tražio. Da mi pare i ovaj mi se, ovaj mi se Albanac koji je to rekao,                                             izvinio, znaš. Dakle sam, onda ima jedan, jedan Avdija isto rugovac, koga sam na ulici sreo, poznavao                                 sam. To je Seljimov dobar, dobar prijatelj. Ja kažem: “Avdija, jesu ti potrebne pare, jel’ ti trebaju                                 pare?” Kaže: “Hvala ti.” I to priča on svuda sada. A Seljim, taj pas, nije hteo da se javi (smeje se).  Ja sam zvao, krenem da ga zovem kući, pa kažem, ne daj Bože da mu se nešto desi, znaš kako je. Da                                           mene. Onda zovem Avdiju. “Kaži Avdija, da, gde je Seljim, šta treba da uradim, šta treba da mu                                   pomognem?” Taj mi se nikad nije javio. Posle rata smo se sreli, on je bio sudija. I posle rata smo se                                         sreli i sada, pre neki dan smo se mi videli, i dalje smo dobro, znaš (smeje se).  Eremire Krasnići: (smeje se)  Momčilo Trajković: Tako da imam te, te, to su proverena prijateljstva.  Kaljtrina Krasnići: A recite mi kakav je Vaš život bio ovih poslednjih 19 godina, posle nezavisnosti,                               mislim posle rata?  Momčilo Trajković: Pa težak, težak. Ja sam, ja sam, ja i vladika Artemije smo jedini ostali od svih tih                                     važnih ljudi, koji su nešto značili ovom narodu, sve je drugo pobeglo. Ja sam rizikovao život, prvo zato.                                   Ja i dan danas vidim komentare, psuju ljudi znaš, kad vide negde nešto ja kažem, Albanci neki, nije,                                   ima, kao što je neko Srbin, ima budala raznih svuda. Mislim da može čovek dlaku, glavu da izgubi. Ali                                     sam pregrmeo to vreme. Prvo, ja sam odlučio da ostanem, onda smo mi, vladika i ja smo spasli ovo                                     

centralno Kosovo jer smo mi tada sarađivali sa Džeksonom i zahvaljujući njemu mi smo zadržali one                               ljudi koji su se spremili da idu. Bili smo na licu mesta i tako smo, tako je centralno Kosovo zadržano.  Onda, ja sam prvi Srbin koji je razgovarao sa Tačijem i sa Ramušom i sa Ćosićom i sa ovome,                                     Ibrahimom Rugovom i sa Vetonom Surojem. Ja sam sa Vetonom inače dobar, od ranije. Ja sam, na                                 primer, kad sam držao taj kiosk, prodavali smo novine, tad je bila opoziciona štampa. I u ovom                                 momentu, sad da Vam kažem, opoziciona štampa, srpska ne albanska i tu svakoga dana ljudi kupuju                               novine.  I jednoga dana dođe Veton kod mene, “Momo” kaže, “Da te pitam nešto, da te zamolim da li bi to                                       uradio?” “Šta je?” Kaže: “Ja izdajem novu novinu, Kohu Ditore, da li bi ti prodavao ovde?” Znaš ono                                   vreme Srbi, čoveče oni, ja onaj Telegraf Ćuruvija što je izdavao nisam smeo da prodajem a kamoli da                                   prodaješ. Ja sam prodavao je li. Kažem njemu: “Donesi sutra ujutru.” Pitajte Vetona. I donese Veton, i                                 tako je prvi put stigla ta, Koha Ditore albanska štampa na, na kiosku, kod mene. I tu smo krenuli, ja                                       sam to prodavao. Kad sam ja hteo da objavim novinu, jednu novinu Nacional, pripremili smo sve i ja                                   kad sam pitao, pošto Veton ima štampariju, pitao sam njega da mi štampa.  Kaže: “Donesi bez.” Tad isto u to vreme bilo, kaže: “Bez ikakvih problema, nema problema sa                               plaćanjem, donesi mi, ja ću da ti štampam.” Međutim, mi smo posle odustali. Dakle, tad sam ja                                 obezbedio da se Koha Ditore prvi put pojavi na kiosk, u centru Prištine, to Veton, za to, to svi znaju.                                       Dolaze ljudi da kupuju novine.   Peti Deo  Momčilo Trajković: Onda, drugoga, drugoga, drugoga jula ‘99. godine tada je bio de Melo šef                             UNMIK-a, prvi izaslanik, de Melo onaj što je ubijen u Bagdadu.   Eremire Krasnići: Da, onaj prvi za kratko vreme.  Momčilo Trajković: Da, da, kratko vreme bio. On je dolazio kod mene i vladike i molio nas da                                   prihvatimo razgovor sa Albancima. Dugo smo, smo razmišljali i na kraju smo pristali. Mi smo ovaj,                               [Eremire ulazi u kadar] pristali da uđemo u vladu UNMIK-ovu, PAVK kako se zvao tada - Privremeno                                 Administrativno Veće Kosova. Tada je bio prvi predsednik je bio de Melo. I u domu vojske {glavom                                 pokazuje pravac} tamo kod Granda, tu smo imali razgovor.  Taj razgovor je trajao sedam sati, da bi izdali onu deklaraciju {diže ruke} tada čuvenu zajedničku                               deklaraciju. Ja sam tada se rukovao sa Tačijem, onda su me napadali u Beogradu, svake večeri su                                 puštali u dnevniku mene kao izdajnika. “Evo ga izdajnik” i tako. I onda sam ušao sa vladikom sam ušli                                     smo u Vladu. Tači, {broji na prste} Rugova, Ramuš nije bio, Ćosija, Veton Suroj, vladika i ja, i ne znam                                       još ko je bio, neko tu.  

Mi smo bili prva Vlada Kosova. I međutim oni su bili, nisu bili fer. Oni ne nisu bili fer, oni svoj cilj a nas                                               su hteli da zloupotrebe. Međutim ja sam stari vuk, ne možeš na, mogu da pristanem ja znam. Onda                                   smo mi napustili taj PAVK, vladika i ja demonstrativno. Tada kada su stvarali Zaštitni korpus. Oni, oni                                 su to pravili, nas nisu ni pitali, Kušner sa Albancima je pravio, a nama je doneo sad na samoj sednici                                       “Evo”. I mi smo odbili, napustili smo PAVK. Onda kad je Klinton dolazio, tražio je razgovor sa mnom i                                     sa vladikom.  I mi smo razgovarali sa Klintonom, razgovarali smo o tada upoznamo je, sa ćerkom, ćerka mu je bila                                   Čelzi, ona njegova. Ova, Olbrajtova, Kušner, razgovorima je prisustvovao {broji na prste} Veton,                         Rugova, Tači. E to, njihova partija, oni su i govorili.  Eremire Krasnići: Koje godine je to bilo?  Momčilo Trajković: To je bilo ‘99. godine novembra meseca.  Eremire Krasnići: To je kao mesec dana posle Vaše..?  Momčilo Trajković: Da, ja sam tad bio ranjen znaš. Posle su mi, de Melo mi je poslao iz, iz Timora mi je                                           poslao ovaj, telegram da me podrži. Onda Volebek mi je poslao telegram: “Zašto ste pucali u čoveka                                 koji je za mir? Vidite, jedini ljudi koji su prihvatili da, da sa vama razgovaraju, vi pucate, da hoćete da                                       ubijete ljude.” Znaš i tako, ima u knjizi mojoj, sve ima. I onda smo razgovarali. Prvi je govorio Suroj,                                     vrlo pametan čovek.  On je jedan od najpametnijih ljudi, vrlo razumno. Posle se javio da govori Tači. I otprilike: “Mi,                                 gospodine predsedniče Klintone, mi ovaj, pobedili smo našeg zajedničkog neprijatelja.” Kao Amerika i                         Kosovo, pobedili su Srbiju znaš, u takvom smislu. A dok je ovaj to pričao, ja sam imao brošuru o                                     manastirima, srušenim manastirima. To mi je bila poslednja, iz tašne izvadim ja i {ispruža ruku kao da                                 daje} dam Klintonu. A inače kol’ko, ja sam sedeo ovde, vladika tu i Klinton je tu bio, na metar. Tako                                       smo sedeli. Ja kažem: “Izvolite gospodine predsedniče, pogledajte ovo.”  I sad dok govori Tači, ovaj gleda. I onda je lupio rukom, ja sam to, tu izjavu sam dao odmah posle,                                         posle tog razgovora. Međutim nisam video da, da su albanska sredstva objavila, srpska jesu. Kad, dok                               je ovaj Tači govorio, Klinton je {spušta pesnicu} lupio rukom od sto i kaže: “Prestani. Zašto pričaš tom,                                   ti misliš da ja volim da čujem?” Kaže Klinton Tačiju. Ovaj stao. I gleda one srušene slike. “Pitam ja                                     tebe, pitam ja vas, ako Amerika da pare da se ovo sve popravi, hoćete li ponovo rušiti?” I onda upada                                       Rugova: “Gospodine predsedniče, to su Miloševićevi, crkve, manastiri Miloševićevi.”  A vladika Artemije poneo jednu veliku knjigu, znate on ima, srpska pravoslavna crkva ima te                             zadužbine, i kaže: “Gospodine predsedniče, ovo su manastiri iz dvanaestog, 13-14. veka kao što znate,                             tada Milošević nije bio živ.” Znate, i toga neće, i nismo tada pristali, mi nismo tada pristali. I tada su                                       razbili, posle toga, zato što sam ja bio problem, razbili su vladiku i mene. Taj tandem i doveli su Radu                                       Trajković, umesto mene je došla Rada Trajković. I NATO je dalje, nastavljeno. I onda smo, to smo                                 

uspeli da zaustavimo dakle, tada obilazili smo mnoge, mnoge, mnoge, mnoge Srbe koji su bili u                               stanovima.  To je nešto najtužnije što sam video. Naj, naj, najnesrećnije, ja znam da je bilo i tragedija sa druge                                     strane, znam, znam kako su mogli idioti da se ponašaju prema Albancima. Ali to nisam video, ja mogu                                   da pretpostavim i ne sumnjam u to. Ali ono što sam video, razne situacije, na primer, sin pobegao u                                     Beograd, ostavio oca i majku preko puta, kod Doma Zdravlja negde u Prištini, {pokazuje pravac} tu. I                                 mene zove da ja idem da ih obiđem, da ih vidim. Pa kažem: “Čoveče, ubiće me.” “Pa šta si onda...” Pa                                         kažem: “Čoveče, ti si pobegao, ostavio si oca i majku, spasio si glavu, ja treba da…”  Međutim ja kažem ne, međutim nisam mogao da izdržim. I ja krenem, po najtežim uslovima dođem do                                 njih tamo. Dalje, baba i deda, gore, {pokazuje pravac} iznad gde je Veli Deva stanovao pa gore. Imali su                                     nekog stanara Srbina, koji je tu stanovao i imao neko oružje i on to oružje nabio u termopeć. (smeje                                     se) I pobegao, otišao, i ostavio babu i dedu. A ovamo ovi Albanci napali kuću, da mu uzmu kuću. A on                                         ne zna šta da radi. I zove nas i kaže, mi odemo da ga obiđemo i on kaže tako ne znam šta: “Ja ne mogu                                                 da izdržim više ali i ovo ako vide,” kaže, “Još ako dođu i vide ovo oružje što je u termopeći, šta da                                           radim?”  Onda mi kažemo KFOR-u, objasnimo situaciju jer on ih odvlači da ih hapsi, ne gleda. A onda kad su                                     pucali profesoru kroz vrata, isto, mnoge, mnoge brojeve. Nosili smo pakete u ovoj ulici preko puta                               MUP-a, gde je MUP sada, gde je bio ranije. Tu isto, mnogi su ljudi nastradali. Na mrtve ljude smo                                     nailazili, to je strašno. To je strašno. Ali stanove, ima u mojoj knjizi ima to, kada smo Kušner, ja, otac                                       Sava Janjić i Tači obilazili stanove iz kojih su Srbi isterani. I onda odemo tamo, jao. I sada Tači, slaže se                                         sa nama dok su, dok Kušner, dok su novinari, kamere snimaju sve.  Čim se okrenu leđa, on se okrene i kaže: “Nemoj da napuštaš sad, ostani tu”. Ovome što je ušao                                     unutra, on je izgubio, sada on se pravda da je izgubio, kuću su mu zapalili, oni možda zapalili kuću ali                                       ja ti nisam zapalio kuću, ja. Međutim tad su ljudi ostali bez, onda, skaču na mene, hoće da me ubiju tu                                         pred Kušnerom, pred svima znate. Ali sam ja sve to izdržao, izdržao sam sve to. Bilo je mnogo, mnogo,                                     mnogo problema, to je bilo teško. Onda sam ja, onda sam ja krenuo da vidim, ja znam da u Beogradu                                       treba da se menja politika, da bi se nešto radilo.  Onda se ponovo vratim ja u politiku. {češe glavu} I 2000. godine ja uđem u DOS. Čuli ste za DOS, jeste                                         čuli za DOS? Ja sam bio član predstavništva. To je jedina, jedini čovek sa Kosova koji je bio u DOS-u sa                                         Đinđiićem, sam ja bio. Pa taj moj pokret SPOT, kako se zvao, Srpski Pokret Otpora demokratski                               pokret, tako se zvao i ja sam tada sa Đinđićem. Onda sam postao predsednik Saveznog komiteta za                                 saradnju sa UNMIK-om i KFOR-om, ispred Jugoslavije tada. Ja sam bio glavni, i onda sam do, onda je                                   Solana tražio da mene smene, da dovedu Čovića.  I tada je Čović došao umesto mene, Đinđić me je zvao, Đinđić je bio za mene, on nije voleo Čovića                                       uopšte ali ovaj traži, pošto je radio jug Srbije, pošto je tu politiku spojio da preuzme i Kosovo. I onda je                                         Čović, Čović preuzeo Kosovo. I tu sam ja došao u sukob sa Čovićem, tada sam Miloševićem a onda sa                                     malim Miloševićem, Čović je bio mali Milošević. Onda i sa njim sukobi i tako sam ti ja u večitim                                     

sukobima, i tu sam kratko trajao. Za vreme Miloševića sam, ja sam bio potpredsednik Vlade samo                               jedanaest meseci a za ovde, u ovom, za saradnju u Saveznoj vladi nisam bio kol’ko, pet-šest meseci,                                 došao u sukob sa Čovićem.  I onda ali Čović je bio kooperativan s ovima, šta je sa Solanom, i Solana je tražio da mene pomere i da                                           Čović preuzme, preuzme Kosovo. I Čović je umesto mene preuzeo Kosovo. I onda ja sam bio narodni                                 poslanik u Parlamentu ovaj, Srbije do dve hiljade, do dve hiljade treće godine i onda su došli izbori                                   posle Đinđić je ubijen. Ja sa Đinđićem bio tada blizak, mi smo nešto ono, kad je pravio svoj program u                                       Kosovu ja sam bio njegov saradnik. Baš to gledam, sliku da vam pokažem, ovaj i ubijen čovek. Posle                                   toga DOS je završio svoju misiju. Ja sam se povukao i nisam više ušao u politiku, nisam se bavio                                     politikom.  Eremire Krasnići: Jeste se vratili ovde?  Momčilo Trajković: Ovde. Pa nije, tamo dok sam bio, gore sam bio na Kosovu. Ja nisam uopšte                                 odlazio sa Kosova, nikada. Nikad nisam. {uzima kabl}  Eremire Krasnići: A šta sada radite?  Momčilo Trajković: Sada, sada imam jednu kancelariju za pravne poslove. To nije klasična                         advokatura. Imam nekoliko saradnika tu i radimo pravne poslove, sve što je, i advokatura, advokatske                             poslove radimo. I to radimo. Radim dosta, radim sada na penzijama u Beogradu, ovim sa Kosova. I tu                                   sam stekao veliki broj prijatelja Albanaca, sa mnogima, pa oko 500 penzija sam sam sigurno ja rešio                                 ljudima. I i tako, u penziji sam inače, u penziji sam, svoju imam penziju, imam 65 godina, da. Tako da                                       sam našao ja zanimanje. Bavim se pomalo pesmom. Ja se trudim da istražujem tu kosovsku srpsku                               pesmu. I onda je, ja to pronađem, napravim aranžmane nove i snimim to.  Eremire Krasnići: Možete li da pričate oko Vaše karijere kad ste bili mlad, bavili ste se muzikom, bili                                   ste u Akorde Kosova, sve to?  Momčilo Trajković: Jesam, evo ta slika je sa Akorda Kosova. Da, ta slika je sa Akorda Kosova. Mnogo,                                   ja sam radio u Izvršnom veću Kosova, radio sam u Sekretarijatu za rad dakle, to je danas Ministarstvo                                   za rad, radio sam na poslovima zapošljavanja radnika u inostranstvu. Znači to mi je bio posao. I ja                                   zajedno sa Refikom Agajem, Refik Agaje jedan diplomata, ne znam da li je živ, mislim da je još živ. Star                                       je sad, možda ima blizu 90 godina, bio je do skoro živ. Iz Kamenice, iz Ogošte je rodom. Inače jedan                                       veliki diplomata.  Zajedno smo radili sa pokojnim Tomom Sekulićem, to smo, bili smo društvo. I on, ja, doktor Ratko                                 Božović i još jedan Albanac iz ministarstva, iz Sekreterijata za inostrane poslove tada. Bili smo u                               delegaciji koja je išla za Tripoli, gde smo potpisali sporazum za zapošljavanje naših medicinskih                           radnika u Libiji. To je bilo ‘80. godine. Sećam se, tada baš dođe neka, neka uredba da se štedi. I mi                                         kupili karte, pripremili sve torbe, međutim Džavit Nimani, tada je bio predsednik Kosova. On je čuo da                                 

neka delegacija ide i zove da se smanji broj. I otpadnemo ja i ovaj Alija, kako se, Alija se zvao jelte ne                                           mogu sad to da se setim. Nas dvojicu skine.  I šta ćemo, ‘ajmo da idemo mi kod Džavita (smeje se). I odemo mi kod Džavita. Primi nas predsednik. I                                       ovako, pa vidi štednja, vidiš ovo, pa mi smo karte kupili, stvarno smo karte kupili, torbe pripremili,                                 vakcine primili, sve. A on kaže: “Ajde nek vam je srećan put.” (smeje se) Ima čuvena uzrečica na                                   Kosovu, kaže: “Po članu Džavit Nimana.” Iako nema u zakonu, kaže po članu Džavit Nimana. Tako smo                                 mi, Ramadan, Ramadan je, ja i Ramadan otišli ovaj, za Libiju po članu Džavit Nimana (smeje se). I tad,                                     tamo sam ovaj, dosta toga video.  Bio sam i u Garijanu, tamo su, tamo je radio Ramiz Sadik, radnici Ramiz Sadika. U pustinji baš je bilo                                       to. Toga se sećam. Onda smo leteli avionom od Tripolija do Bengazija, tog, toge leta. Evo ja sam leteo,                                     ne znam koliko desetina hiljada kilometara, šest puta sam bio u Americi. Šta da vam Kažem? Ali taj let                                     nikad neću zaboravim. (smeje se) Sve suprotno od nas, ja nisam rasista, a oni koji su nosili torbe, koji                                     ovde nose torbe tamo voze (smeje se). A tamo, a oni koji bi ovde vozili, ovaj upravljali, tamo nose                                     torbe, znaš. To je strašno, neverovatno.  Prvi put sam izašao u svet, da vidim, i onda mi je bilo sve drugačije. I onda sam, ja sam, Seljim je autor,                                             Seljim i jedna Snežana, naša koleginica Hadžibulić, su autori Zakona o radnim odnosima Kosova. U to                               vreme a ja sam bio autor Zakona o zapošljavanju Kosova. Dakle, i tu sam dao doprinos Kosovu. Tada                                   je Savezna, Savezna Vlada je bila tada Jugoslavije i tamo smo mi išli, tamo smo se edukovali. U                                   Beogradu. Ja i Seljim sedimo tada u vozu, možda je malo kasnije došao avion. Bio je avion za jedno                                     vreme, Priština, Beograd - Priština.  Ali je voz, sedne se uveče u jedanaest, u deset do jedanaest, u deset i trideset, i ujutru stigneš u pet                                         tamo. Bilo je vrlo, vrlo, vrlo interesantno, bilo je vrlo interesantno. A ja sam, ja sam, imam, ovako                                   imam desetak snimaka, uradio u Prištini, mojih. U najvećem sam svetlu snimio sa orkestrom Isaka                             Mućolija. To su vrsni muzičari. Međutim ima, imalo je nešto što mi se nije dopalo. Ti aranžmani su bili                                     albanski. I kad je muzika u pitanju, retko ko može da pobegne od svoga. Tako da ima jedan broj                                     pesama, ne samo ja nego i drugi koji su snimali, imaš albanske aranžmane za srpsku muziku.  Samo su se srpski peva, to je bila neverovatna asimilacija. E kad sam ja došao u poziciju, kad sam bio                                       sekretar komiteta, ja sam bio zadužen za Radio Prištinu. Kao, kao političar za partiju u Prištini. I onda                                   sam ja tamo iskoristio tu moć da zatražim da se formira srpski orkestar. Pošto je postojao turski,                                 postojao je ovaj, albanski, albanski je svirao srpske i albanske. I onda sam ja tražio i uspeo sam i                                     osnovan je taj srpski orkestar.  Tada kad sam ja bio, osnovan je srpski orkestar i tamo sam sreo i divne ljude koji su pomogli pa to,                                         njih više nema, novinari…  Eremire Krasnići: A kakve pesme ste Vi pevali? I to ste snimali?  Momčilo Trajković: Pa kosovske, stare kosovske pesme. Da da stare kosovske pesme. 

 Eremire Krasnići: Jel’ imate snimke još?  Momčilo Trajković: Ja iz Radio Prištine imam samo jedan snimak. Sad kad sam objavio, ja sam                               objavio CD moj, vidite tamo onaj božur? {pogledom objasni gde je} E to je, to je, imao sam koncert                                     ovde ja.  Eremire Krasnići: (smeje se)  Momčilo Trajković: Pre tri meseca, da. Održao sam svoj koncert. Četiri stotine ljudi, puna sala. Ja                               sam, sad ću to da Vam pustim, evo dođite vi, dođite da vidite, a dobro, evo posle. Ovaj, dakle, ušao,                                       otišao sam i otpevao, dva i po sata niko se nije pomerio. Ja ali dobro, mogli su da mi zvižde, ja sam ih                                             pozvao. Vi možete da zviždite, niko nije zviždao, svi su aplaudirali i svi su bili prezadovoljni. I danas se                                     priča o tom koncertu. I to mnogi ne znaju da se time ja bavim. Ja sada spremam koncert u Beogradu, u                                         KomBank dvorani.  To je bivši Dom Sindikata, hiljadu i po ljudi. Ja se spremam, evo danas smo počeli pripreme radimo.                                   Četvrtog maja, četvrtog maja, dakle za tri meseca. Biću, ja ću održati koncert u Beogradu, evo ovakav                                 kakav jesam odlazim da, da pevam. Ja sam, ja nisam profesionalac ali imam ja, to što znam da                                   uradim, uradiću i imaću goste, imaću, biće to. Biće to kosovska pesma u, u Beogradu. “Kosovska                               nostalgija” tako se zove i to je, meni je uopšte, vidim komentare. Ja pustim to na Fejsbuk, ljudi su                                     oduševljeni, nikom, niko mi nije, jedan mi je nešto tako usput…  Svi i hiljade komentara, “Kad bi bilo ovakvih političara koji su normalni ljudi” znaš šta, i onda mene,                                   onda taj koncert moj nije samo klasično pevanje nego ima razgovor, priča. Za svaku pesmu ja ispričam                                 kako sam do te pesme došao. Prvo pitanje tamo “Otkud” kaže, “politika i muzika?” To je prvo pitanje.                                   Kakve veze? Pa ja imam veze, ima, ima jedan čuveni veliki, stari filozof kineski, Konfučije o tome je                                   pisao. Ima, napisao je jedan trakt o politici i muzici. On, on je našao dodirne tačke između muzike i                                     politike, a koje su dodirne tačke?  Jedni i drugi zanose narod, u zanošenju naroda, ali ne u onom negativnom smislu znaš. I tako i onda ja                                       počnem. Moj otac je pevao, on me učio, on me učio. Uzme, on kad dođe sa, sa terena, tu je bila negde                                           ta, ovde {pokaže pravavc} negde ta soba je bila. On me uzme na krilo, stavi me {potapše koleno svoje} i                                       sad on me učio da pevam i albanske pesme. Ja mogu, da otpevam albansku pesmu, “Ani more nuse,                                   ani qafë gastare/ a po doni rruza, a po doni pare” ili ono “une dola me ni bashqe, me ni lule” i tako dalje                                               ima. Ili onu, ja mnogo volim i mnogo sam voleo, čujem da je, da je ubijen Bicuri, Esata Bicurija. “O                                       zambaku i Prizrenit, aman, man, amane… aman, aman…” i tako to, ili Iljfeta Rafuna, ja sam pevao sa                                   Iljfetom Rafunom, ne znam da li ste čuli za Iljfetu Rafunu? Ona je mlada, pa sad je stara više, ona je u                                           Americi. Mi smo pevali zajedno u Domu Jed.  [Intervju se prekinuo zbog tehničkih problema]  

Pa smo onda bili da predstavljamo Kosovo u Nišu, zajedno smo pevali u Nišu. A Granit Miftari, operski,                                   on je bio producent, Granit Miftari, Granit Miftari, on je bio producent u Radio Prištini. Inače operski                                 pevač. On je sa, ne znam, nisam ga video odavno.  Eremire Krasnići: Pričaj o Vaše pesme tradicionalne, oko čega su?  Momčilo Trajković: Pa šta evo, imam ja jednu emisiju, mnoge kosovske i srpske pesme su preuzeli                               drugi. Na primer Vranje, jedan od najboljih pevača srpskih pesama je Staniša Stošić. Ne znam jeste čuli                                 za njega, niste čuli? On je umro. Inače, snimio dve pesme kosovske, i one su postale vranjanske. Ja sad                                     to snimam i vraćam da budu kosovske. Na primer, “A kude si bila mori kara Koco”, to je jedna                                     predivna pesma, ja sam je snimio za Radio Prištinu. Ovaj, i Stošić je snimio, a inače kara Koca je                                     gnjilanka, to je gnjilanska pesma. Ona je živelau Gnjilanu do ’37. godine i ovaj pošto je iz Vranja i pošto                                       je odličan pevač, on snimi. I kažu vranjanska pesma.  Dalje, isto je on snimio “Sinoćke te vide lele Zone” to je jedan, ima i film o Zoni Zamfirovoj, ima i film,                                           Zdravko Šotra je snimao. E, tu, ta Zona, Zona je, Zonu, Stevan Sremac je čuveni poznati srpski                                 književnik je pisao. I tu, on je o Zoni čuo u Prištini kad je bio u goste kod Branislava Nušića. Branislav                                         Nušić je bio konzul, srpski konzul u Prištini. I kad je Stevan Sremac, takođe veliki pisac došao kod                                   njega, oni su ovaj, razgovarali. On je ispričao tu priču o toj Zoni o toj prelepoj prištevki, koja je tu živela                                         i čitavu tu njenu sudbinu. I on napiše pozorišnu dramu o njoj. I ovi naprave sada film.  A u toj drami ima i pesma “Zone Zamfirovo” međutim pošto je Staniša Stošić iz Vranja, on je to snimio                                       i to je posle, neko kaže da je niška, neko kaže da je vranjanska a ona je u stvari kosovska srpska pesma                                           iz Prištine. I ima anegdota, skoro sam negde pročitao o toj Zoni, ona je posle otišla, otišla u Prizren da                                       živi, pa ne znam, tamo joj je umro muž pa odatle otišla za Beograd i u Beogradu je umrla, ne znam, pre                                           prvog, drugog Svetskog rata. Inače to je stvarno jedna bila prelepa žena. E time se, time se bavim ja.                                     Pokušavam, i dalje pokušavam da ove, kod nas postoji takozvano slavsko pevanje, to se peva na                               slavama.  Tu nema mnogo muzike, tu “bato” pesme idu i ja sam sada na primer uzeo pesmu i tu pesmu napravio                                       sada u novom aranžmanu, novom, novom ritmu i to je sada, jednu pesmu koju sam napravio sada,                                 zove se “Sinoć konji ne dođoše”. A radi, opisuje sudbinu prelepe devojke, gazdine ćerke koja se                               zaljubila u slugu, Stojana. Taj Stojan je čuvao krave, terao konje, or’o, seo i uveče kad dođe, on                                   raspregne konje i ode kući. A uvek ga je ova pratila, ćerka gazdina, pratila ga je. Kad dođe, on lep                                       momak, ona gleda, i sve je tako bilo.  Jedne večeri nema Stojana, nema ni konja, nema nikoga. On otišao kući sirotinja, one sofre znaš, mi to                                   imamo i to su i albanci stari, to ima, i mi to imamo, te sofre. I sirotinja tamo nek, malo hleba, soli, on                                             jede a ona došla da ga traži. I kad je došla pod prozor, vidi njega. Svi večeraju, on ne večera, on kaval, znate šta je kaval? On kaval pravi, radi da, da se ženi. Sprema se                                         da se ženi, da ugrabi devojku i da tako nastavi porod. Ja sam tu pesmu napravio, i to je sada jedna                                         najpopularnija pesma. Izuzetno, ne znam koju, za dva-tri dana oko 30 hiljada ljudi je tu pesmu slušalo.  

Da, tako da, kažem to. Time, time se bavim, pokušavam da, da ostavim iza sebe nešto ovako, da. Onda                                     sam ovo, ova pesma o Stojanu sa Šar planine, to je pesma, evo je [pušta pesmu]. O Stojanu sa Šar                                       planine, ovo je pesma iz turskog vremena. Mi smo je aranžmani preneli u ovo vreme, tako da taj Stojan                                     je u stvari svaki Srbin, Stojan sa Šar planine je svaki Srbin koji danas živi na Kosovu i koji je morao da                                           ode. Međutim kada je jedan moj prijatelj Albanac slušao ovo, on je počeo da plače. Jer mogao, ovaj                                   Stojan može da se zove i Rifat ili ne znam kako da se zove. [pesma još uvek ide u pozadini] To ja                                           pevam. Ima i video spot, evo video spot ima.  Da, dakle to je naša, to je naša sudbina, naša zajednička sudbina. I kažem, kad je slušao, on poče da                                       plače čovek. Šta je kaže, on je našao sebe tu, našao je sebe. I evo time, time se bavim i time imam                                           zadovoljstvo. I sposoban sam da mogu da, da idem da izađm pred hiljadu ljudi i da pevam. Ja nemam                                     tremu, to je dobro, ja nemam tremu. Kao s vama što pričam sad, ja mogu da izađem pred hiljadu ljudi,                                       da me baš briga. Jer ono što hoću da uradim, znam da ću da uradim korektno. Ono što ja radim kako                                         amater, to nije, mnogi profesionalci ne mogu da urade. Prema tome, zašto da ne?  Eremire Krasnići: Hvala puno. Da li imate još nešto da kažete za kraj?  Momčilo Trajković: Pa ja, ja sam, ja sam neispričana priča (smeje se). Ne mogu da, ja ne znam, ja                                     toliko sam živeo, ja sam živeo toliko dugo, podsetite me. E da, rekao sam vam, šta beše Orahovac sam                                     nešto. Sad ću, sad ćemo ovaj Orahovac, Orahovac, šta sam hteo za Orahovac… zaboravio sam,                             malopre sam rekao Orahovac.  Kaljtrina Krasnići: Jeste jeste, ali ne znam zašto, zašto ste to ovaj, zašto?  Eremire Krasnići: Bilo je to nedavno sa Vašim ocem?  Momčilo Trajković: Nije, nije sa mojim ocem. Ima to veze, da, ovo kad sam bio da počnem da pričam i                                       završio. Kad sam bio ispod prozora kuće Ramuša Haradinaja, posle rata. I kad smo snimali onu                               emisiju, sa ovim novinarom. Uz moj albanski jezik ja s probijem (smeje se) do ispod kuće u, u Glođanu.                                     Tamo odemo i snimimo mi sve to, mi smo sve to snimili. I siromah, on je posle umro i taj snimak sada                                           ne mogu da nađem ja. Ja sam pričao o Ramušu, zvao me jednom prilikom Ramuš da idem kod njega,                                     ja sam otišao. U kabinetu njegovom tu, partija gde mu je.  I ja njemu pričam, i kažem: “Evo da ti javim, ‘ajde da ti neke detalje kažem ja.” I ja kažem mu detalje.                                           Gde mu je kuća, gde sam stigao, niko me nije pitao. “Da sam imao bombu, mogao sam da (smeje se)                                       bacim i bombu i da te nema.” On se smeje i kaže, govorio on srpski, kaže: “Kako govorim srpski?”                                     Kažem: “Odlično, četiri.” Pa kad kaže: “Kako odlično, četiri?” “Četiri za znanje a odlično što se trudiš:”                                 (smeje se) Meni je, da vam kažem, jedan od retkih političara ljudi, koji se trudi, ovi drugi neće.  Tači na primer, neće da govori srpski, neće. Ja sam s njim sto puta razgovarao. Da vam ispričam i ovo,                                       kad sam bio posle rata, zovu Amerikanci nas u, u Budimpešti. Albance i Srbe političare, da                               razgovaramo. Odemo vladika i ja i otac Sava Janjić, a ovamo Ibrahim Rugova, Ramuš, Tači, Ske, ovaj                                 

Suroj i još jedan broj. Imali smo okrugli sto prvi put Amerikanci, oni hoće poene, znate. I završimo                                   razgovore i sada, Alen Kasov je bio vođa te Karnegi fondacije. On je umro, siroma’.  Kaže: “Da li bi sada prihvatili da idemo na konferenciju za štampu?” A mnogo novinara, jer se dešava                                   tada posle rata odmah, seli Srbija Albance. Kažem ja: “Hoću.” Odemo, sednemo. Do mene Rugova,                             Tači na kraju, meni je više prijalo da sednem do Rugove, sam Rugovu više cenim nego ovoga, znaš. A                                     Kasov sa ove strane. I otvara Kasov konferenciju, počinju. I prvo pitanje mene jedan, ovaj što je sada                                   dopisnik iz Beograda, kako se zove, da li iz Kohe Ditore, kako se zove?  Kaljtrina Krasnići: Ima nekoliko.  Momčilo Trajković: Jedan govori srpski odlično. Sad je bio na, kad je Vučić bio pa baš je postavio                                   pitanje. I kaže meni, prvo pitanje meni, kaže: “Gospodine Trajkoviću, kako ćete se Vi vratiti sada kući                                 kad Vas vide da sedite sa Ibrahimom Rugovom?” Meni rade klikeri brzo, pa kažem: “Znaš šta, ako i                                   gospodin Rugova” bilo mu je teško, sad mi je žao, posle, krivo mi je bilo to što sam rekao, ali morao                                         sam da se vadim, “Ako Milošević je mogao da razgovara sa gospodinom Rugovom, što ja ne bi mogao                                   da razgovaram sa mojim komšijom Ibrahimom Rugovom?” (smeje se)  Ima mnogo tih anegdota, ali ovo za Orahovac šta je to bilo ne mogu da se setim, a bilo je nešto                                         interesantno.  Kaljtrina Krasnići: Hvala Vam puno.  Momčilo Trajković: Nema na čemu. Ja sam čovek 69 godina tako da dobro pamtim.  Kaljtrina Krasnići: Bilo je zanimljivo. Stvarno je bilo zadovoljstvo.  Momčilo Trajković: I meni je bilo zadovoljstvo da s vama razgovaram, a ako vam nešto zatreba još,                                 spreman sam da još ovoliko, još kol’ko ‘oćete vremena da posvetim, da vam bude, da sve kako treba.