tramvaj - casopis br. 5

40

Upload: alternativa-za-cacak

Post on 08-Mar-2016

285 views

Category:

Documents


0 download

DESCRIPTION

Casopis za mlade

TRANSCRIPT

Page 1: Tramvaj - casopis br. 5
Page 2: Tramvaj - casopis br. 5

• Манифест трамвајџијa _________________ 04

• Ретроспектива ________________________ 06/07

• Модернизација града у доба социјализма: мит или реалност ? _________ 08/11

• Бранислав Петровић __________________ 12/13

• Споменик и обећања ... ________________ 14/15

• Човек који је волео Чачак _______________ 16/19

• Екстремни туризам ____________________ 20/23

• И ми вампире за Сагу имамо ____________ 24/26

• „Било би добро да постоји више медијског простора и за неке друге идеје“ Ћаскање са Николом Радовић ___________ 27/29

• Млад, а бити стар _____________________ 30/31

• Заиста неопходно _____________________ 32/33

• Квас као културни феномен ____________ 34/35

• Креативци ___________________________ 36/37

Page 3: Tramvaj - casopis br. 5

Издавач: Алтернатива за ЧачакУредник: Јована ВасилићРедакција: Војин Малетковић, Јована Василић, Милан Ћендић, Никола Маринковић, Софија Каралић, Милан Ристановић, Милица Брковић, Исидора Обрадовић, Стефан Пајовић, Бојана Јовановић, Милица Максовић, Анђелка Матијевић, Стефан Проловић, Милош Кувекаловић, Страхиња Бабић

Лектура и коректура: Аница ГавриловићДизајн и прелом: Јована Радовановић, Јана Ненадић Штампа: МЕДИГРАФ, Чачак Тираж: 1000 E-mail: [email protected] Сајт: http://www.alternativazacacak.rs/ ISSN 2217 - 9763

• Манифест трамвајџијa _________________ 04

• Ретроспектива ________________________ 06/07

• Модернизација града у доба социјализма: мит или реалност ? _________ 08/11

• Бранислав Петровић __________________ 12/13

• Споменик и обећања ... ________________ 14/15

• Човек који је волео Чачак _______________ 16/19

• Екстремни туризам ____________________ 20/23

• И ми вампире за Сагу имамо ____________ 24/26

• „Било би добро да постоји више медијског простора и за неке друге идеје“ Ћаскање са Николом Радовић ___________ 27/29

• Млад, а бити стар _____________________ 30/31

• Заиста неопходно _____________________ 32/33

• Квас као културни феномен ____________ 34/35

• Креативци ___________________________ 36/37

Page 4: Tramvaj - casopis br. 5

04

Манифест „Трамвајџија“

Милош Кувекаловић

Хипократова заклетва

Игром случаја имао сам и више него довољно искуства са болницама, клиничким центрима и „хитним“ помоћима у Србији. Пре свега мислим на Београд и Чачак. Последњи, надам се и задњи, сусрет са њима, имао сам недавно на ургентном у чачанској болници. О њему, као ни о претходнима, нећу писати јер нема потребе. Само могу донети један закључак - Ако ми се нешто деси и буде ми потребна „хитна“ помоћ или било која болница Србије, нећу их сигурно звати нити ићи тамо. Ако држава није могла да ми пружи достојанствен живот, макар ћу сам себи пружити достојанствену смрт.

И за крај, што би Амтиз рекао: „Част изузецима. У ствари, ништа од части, само питање шта раде ти изузеци, осим што гледају и не реагују?“

Page 5: Tramvaj - casopis br. 5

Промоција четвртог броја

у ,,Српском пабу’’

Page 6: Tramvaj - casopis br. 5

06

НАГРАЂЕНЕ ИДЕЈЕ ИЗ ЧАЧКА

У марту је проглашено 15 најбољих пројеката, у оквиру конкурса „Стварно важна промена“. Међу њима је и пројекат Културног центра „Лифт“, који носи назив „Испразни батерије - напуни корпу“. Овај пројекат би требало да утиче на подизање свести младих о значају и потреби селекције опасног отпада.

Успех на конкурсу остварили су и ученици Машинско-саобраћајне школе за иницијативу „Сачувај природу, научи и поклони рачунар“. Она је усмерена на унапређење услова за живот младих, њихово боље и квалитетније провођење слободног времена, афирмисање добровољног и активног ангажовања појединаца и група, као и промовисање волонтерског рада као једну од основа цивилног друштва.

ЈЕДИНСТВЕНА КАНЦЕЛАРИЈА ЗА МЛАДЕ

Чачак није више међу градовима у Србији који немају Канцеларију за младе. Именовањем Александра Симоновића за координатора она званично ради. Ипак, наша Канцеларија је јединствена јер канцеларије заправо и нема. Координатора су сместили у просторију са пет радника Дома културе, без рачунара и без телефона. Надлежни у локалној самоуправи рекли су да је то само привремено решење. У плану је да се доста ствари уради у Чачку, првенствено за младе, али можда је најбоље кренути од та четири зида.

НА БИОСКОП ЗАБОРАВИТЕ

„Било је најаве и добре воље за биоскопом, али нажалост то не иде онако како смо планирали, зато што је неопходна опрема изузетно скупа и питање је шта ће бити са биоскопима широм Србије. Дому културе је потребан професионални уређај који се зове DCP - Digital cinema projek-tor. Нови DCP уређај коштао је прошле године око70.000 евра и то је понуда коју смо добили од једне дистрибутерске куће која се бави продајом ових уређаја. У буџету града за набавку недостајуће биоскопске опреме планирано је 3,5 милиона динара, али се испоставило да је цена најјефтинијег уређаја 100.000 евра, а има их и који коштају и 140.000 евра. Могуће је наћи и неки јефтинији уређај, али он не задовољава услове наше дворане која је прилично велика. DCP уређај је скуп јер је огромна потражња за њим, јер од 30. jуна филмска трака нестаје из употребе у Европи и САД“, објашњава Александар Дачић (помоћник градоначелника за друштвене делатности) и додаје да град није могао да уђе у тако велику инвестицију јер Велика сала Дома културе не може да служи само за приказивање филмова. (Озон Прес, 25. март)

Page 7: Tramvaj - casopis br. 5

07

ПЛЕСОМ ПРОТИВ НАСИЉА

Кореографијом уз песму „Break the Chain“ на Градском тргу, 14. фебруара, Чачани су се плесом придружили људима широм света, који су истог дана (у исто време - 14 часова) заиграли против насиља над женамa. Део кампање „Милијарда људи устаје против насиља над женама“ осим Чачка били су и други градови широм Србије - Ниш, Лесковац, Нови Сад, Београд и други.

ПРОТИЋ ПРЕШАО У „ЛЕВСКИ“

Немања Протић, бивши кошаркаш ФМП-а и „Борца“, своју каријеру наставља у КК „Левски“, у Софији. У „Левском“ је и Младен Пантић, некадашњи играч чачанског „Борца“, а тренер тог клуба је Чачанин Ратко Јоксић. „Левски“ је тренутно на другој позицији у кошаркашкој лиги Бугарске.

ХУМАНИТАРНА АКЦИЈА ЗА НАЂУ

Хуманитарна акција за девојчицу Нађу Планичић из села Мршинци, организована је 7. марта на Градском тргу. Организатор је неформална група „Покрет српске омладине“, а захваљујући акцији девојчица је добила нови бицикл, компјутер, храну, одећу, играчке.. Нађа тренутно живи са баком и деком у трошној кући јер ју је мајка напустила.

„Покрет српске омладине“ је организација која се искључиво бави хуманитарним акцијама, а у плану је још доста акција које ће бити од помоћи младима у Чачку али и шире. Организоваће се и хуманитарне журке, како би се што више људи одазвало акцијама, а ова организација очекује да им се придруже и студентске организације како би се прича што више ширила.

ДИСОВО ПРОЛЕЋЕ

Промоцијом романа „Велики рат”, Александра Гаталице, 5. марта у Великој сали Дома културе почело је јубиларно 50. Дисово пролеће. Овогодишње Дисово пролеће трајаће до краја маја, а посетиоце очекују бројни занимљиви садржаји (програм манифестације можете погледати на сајту градске библиотеке). Шта чекате?

ДРУГИ „БАЗАРТ“

Продајна изложба младих дизајнера, „БазАрт“ организована је 7. и 8. марта у просторијама Културног центра „Лифт“. Учествовало је петнаест младих дизајнера накита, гардеробе и модних додатака. Циљ овог догађаја је промоција и афирмација младих креативних људи и њихових „производа“.

„РАЗЛИЧИТО У ИСТОМ“

Изложба „Различито у истом“ трајала је од 5. до 31. марта у Уметничкој галерији „Надежда Петровић“. Реч је о изложби радова насталих на Ликовној колонији „Сићево“, најстаријој ликовној колонији на Балкану, а чији је оснивач била Надежда Петровић. На тај начин Надежда је тако симболично повезала Чачак као њен родни град и Ниш, град у којем се данас чувају дела настала у ликовној колонији .

Било је изложено 40 слика и графика, које припадају жанру пејзажа, насталих у оквиру Ликовне колоније „Сићево“ током последњих четрдесетак година. Заступљена су дела уметника различитих генерација из Србије и иностранства. Аутор изложбе је историчар уметности Милица Тодоровић – уметнички директор ГСЛУ Ниш.

САМО СВОЈА - СОЊА САВИЋ

Документарна изложба о чачанској глумици, „Само своја - Соња Савић“, трајала је од 11. до 19. марта у Дому омладине Београда. Били су изложени Соњини омиљени одевни предмети - јакна, панталоне, ранац, капа, њене прве наочаре са диоптријом, дневници, лична документа, а свакога дана приказиван је и документарни филм „Соња“, ауторке Драгане Кањевац. Међу организаторима изложбе била је и Уметничка галерија „Надежда Петровић“.

Page 8: Tramvaj - casopis br. 5

08

Чачак кроз векове

Војин Малетковић

Модернизација града у доба

социјализма: мит или реалност?

Page 9: Tramvaj - casopis br. 5

09

Чачак постепено добија обрисе аветињског града. Свако ко прође кроз „индустријску зону“ стекне утисак да је прошао кроз подручје уништено нуклеарним оружјем. Асоцијација је јасна - Чернобиљ, или нешто модернији термин - Фукошима! Дом културе подсећа на стену изниклу из бетонског окружења, вечну и непроменљиву. Срастaо је са околином, утопио се у сивило, чак му је додао нову нијансу. Ускоро би чувени фикус могао да се пробије споља, да прогута зграду. Тиме би се стекли услови да се ова културна институција уздигне на ранг древних светилишта, оних који се простиру на тлу Азије и Јужне Америке, давно прогутаних од стране неумољиве флоре. Стамбено насеље са леве обале Мораве, познато под именом Љубић кеј, многи називају „радничким насељем“. Епитет, очигледно додељен у неким другим временима, постао је анахрон, овај кварт је данас најочитији пример модерне урбане аномалије.

Чачак се споро мењао у претходних 20 година, може се чак констатовати да је опадао у свим сегментима. Повремено „шминкање“ града, сређивање трга, парка или железничке станице не могу оповргнути ову тврдњу. Модернизација једне средине је свеобухватан процес који се односи на друштвени, економски, културни, индустријски и урбани раст. Још од самог почетка XIX века градови и вароши у Србији се константно мењају и развијају. Повремени ратови прекидали су модернизацијске токове и компликовали их. Ипак, један период био је посебно плодоносан за готово све градове у земљи. То је период комунистичке власти, дакле, период после 1944. године. У наслеђеној колективној свести данашњих житеља Србије формирано је мишљење да је у овом периоду умногоме порастао стандард становништва. Модернизацију Чачка проучавао је историчар Милош Тимотијевић, запослен у Народном музеју у Чачку, па је своју истраживачку делатност преточио у сјајну докторску дисертацију одбрањену на Филозофском факултету у Београду 2011. године. Издата је и књига под називом Модернизација балканског града (1944-1989) коју је штампао Народни музеј у Чачку. Са њим смо разговарали о проблему модернизације.

Page 10: Tramvaj - casopis br. 5

Чачак кроз векове

10

Шта значе хронолошки оквири рада, односно због чега су 1944. и 1989. година узете за граничне?

Социјалистички друштвени поредак има своје јасне хронолошке границе. Захваљујући војној победи (Југославија, Албанија), односно помоћи СССР-а (Југославија, Бугарска и Румунија), комунисти су успоставили власт на већем делу Балкана. Силазак са власти уследио је у Румунији и Бугарској крајем 1989. године, а затим и у Албанији и Југославији (1990). Србија је због многих узрока имала одложену „транзицију“, све до 2000. године, али се ипак може рећи да је највећим делом после 1989. године и у Србији нестао социјалистички друштвени поредак.

Да ли је свет у овом периоду претрпео значајне промене и које су то опште тенденције развоја друштва? Да ли је постојао специфичан „дух“ времена?

У другој половини 20. века цео свет постао је позорница модернизације, под којом се подразумева специфичан скуп технологија, установа и нових друштвених вредности. Најуочљивије промене односе се на индустријализацију и урбанизацију. Нове технологије, нови и све већи извори енергије, масовно школовање, масовна производња хране, успешно коришћење лекова против смртоносних зараза, еманципација жена и деце, индивидуализам, раст градова, успон нових видова комуникација, променили су живот милионима људи широм планете.

Колико је Југославија пратила светске развојне токове?

Све комунистичке земље Источне Европе, у које је спадала и Титова Југославија, имале су посебан тип модернизације. Покренуте су велике промене на нивоу увођења нових технологија, стварања нових установа, па и друштвених вредности, као што је еманципација жена. Међутим, због природе комунистичких режима, који су биле диктатуре успостављене због утопијског циља стварања „бескласног“ и „напредног“, ограничена је слобода. Није било модерности у социјалистичкој модернизацији. Под тим се подразумева изостанак или значајно ограничење тржишне привреде, непоштовање приватног власништва, поништавање рационалности зарад утопијске идеологије и притисак на индивидуализам услед доминације и неговања колективистичког духа. То је и условило успорену модернизацију, посебно у првој деценији после Другог светског рата, када је Југославија имала масовну национализацију приватне имовине, централистички начин управљања привредом, потпуну милитаризацију индустрије због опасности рата, најпре са Западом, а од 1948. године са Истоком.

Једна од Ваших иновативности у односу на остатак српске историографије је то што сте за тему истраживања узели мању средину, тј. избегли сте велике југословенске градове попут Београда, Загреба и Сарајева. Колико је Чачак ишао у корак са тим градовима?

Циљ изучавања микроисторије је да извлачи опште закључке из локалних података. Мало место може да презентује неку ситуацију за коју се зна да је распрострањена, а посебности се најбоље уочавају поређењем са другим крајевима. Неки случај може да се изучава баш зато што је изузетан, јер се тако види како друштвени механизми заказују. Недоследности и напрслине у структури великих друштвених система могу се посматрати из перспективе неке мале заједнице или појединца. На локалној или микро „друштвеној драми“ откривају се латентне напетости у целом друштву. Чачак је био и остао „средњи” град у Србији, по свом развоју и значају одмакао од малих околних варошица, али у заостатку у односу на већа места. Практично, на примеру Чачка осликава се развој многих градова тог типа, како у Србији, тако и у Југославији.

Page 11: Tramvaj - casopis br. 5

Одакле потиче идеја за поређење Чачка и Благоевграда? Које су заједничке карактеристике ова два града?

Чачак и Благоевград припадају групи „средњих“ градова у Србији и Бугарској. По многим карактеристикама, као што је број становника на пример, имали су сличан, па и истоветан развој. Међутим, имају и много значајних разлика. Системска упоређења, односно компаративна метода, један је од путева објашњења, проверавања узрочних објашњења и испитивања постављених хипотеза и постојећих теорија примењивих на општем историјском плану. При поређењу Чачка и Благоевграда најпре примењиван „метод разлике“, трагање за разликама у сличним или истоветним објектима поређења упркос сличностима, али и „метод поклапања“, трагање за одлучујућим сличностима у различитим друштвима које се пореде. Тиме су добијени одговори на основно питање које се односи на путеве и брзину модернизације у балканским градовима током епохе комунизма.

Шта подразумева модернизација града у периоду после Другог светског рата? Које су њене основне одлике?

Кад су у питању социјалистички градови на Балкану постоје два доминантна процеса. Први је индустријализација, а други хипоурбанизација (подурбанизованост). У претежно аграрним друштвима градови су постали центри индустријске производње, која је условила развој комуникација, допремање енергије, али сливање милиона сељака у градове, како би попунила радна места у новоподигнутим фабрикама. Пошто је центар градског организма била фабрика, то је условило и тип урбанизације. Градови су физички расли, добили нове становнике, али не и функције града, од најосновнијих као што су водовод и канализација, преко стварања разгранатог сектора услуга, па до формирања образовних и установа културе. Створени су градови без грађана.

Какви су били домети процеса индустријализације Чачка, закључно са 1989. годином?

Чачак је постао значајан индустријски град, посебно у домену војне индустрије, повећао је број становника, образовну структуру, спортске активности, али није решио основна питања као што је постављање водоводне и канализационе мреже, редовно допремање електричне енергије, ширење телефонских комуникација, урбанизацију, измештање регионалних саобраћајница из центра града. Нису осниване, нити су ширене установе културе, иако је постојао значајан потенцијал, а није ни значајније развијан ни сектор услуга.

( Наставиће се... )

Page 12: Tramvaj - casopis br. 5

Културни нокаут

12

Бранислав Петровић,

пливач у непо

стоје

ће!Јелица Петрић

...Говорио сам и јавно речима пуним јодаНа чувеним светковинама у славу жетвеДа истински песник од свога народаМоже доживети само ударце и клетве...Говорио сам и јавно речима од челикаНа чувеним светковинама у славу жетвеДа истински народ од својих песникаМоже дочекати само плач и клетве. (Посланица песнику)

Да ли је можда неправедно према песништву, речима, васиони и људима што се ниједна Бранина песма не налази у читанци за средњошколце? Да ли је то можда недостатак моћи говора неких учењака који себе називају академицима, песницима, критичарима, просветарима, уметницима и осталим велелепним титулама? Ако су један Матија Бећковић, један Љубомир Симовић, један Петар Краљ или један Светислав Басара успели да препливају Бранину васиону и да мало зароне у понеку дубину, зашто онда не бисмо и ми са својим мањим делима могли само запливати једном реком која се улива у ту васиону? Није тешко, верујте.

Рођен је 7. априла 1937. у Бјелуши код Ивањице. Основну школу завршио је у Слатини, која од 2004. године носи његово име, а Гимназију у Чачку, што је разлог више да Чачани знају понешто о њему. Студирао је на Правном факултету у Београду, а дипломирао на Филолошком факултету у Београду, на Одсеку за југословенску књижевност и српскохрватски језик.

Поезија му је превођена на бројне светске језике, између осталих и на кинески, руски, француски, шведски, норвешки итд. Добио је велики број књижевних признања за своја дела.

Објавио је више збирки песама: Моћ говора (1961), Градилиште (1964), О проклета да си улицо Риге од Фере (1970), Предосећање будућности (1973), Трагом прах (1976), Све самљи (1977), Да видиш чуда (1990), Квадратура круга (1999). Постхумно је објављена збирка Жеже васион (2004), а прошле године су објављене Сабране песме, у два дела (издавач English Book).

Умро је 25. септембра 2002. године, у Београду.

Оно што ме тера да распламсавам ватру „песника који је грејао свет”, и међу старијима, али више међу младима је та тесна васиона његове љубави и заљубљивања, пролећа, градилишта, распадања, побуна, одушевљења, бескраја, путовања, освајања, шала, звезда и небројених других чуда. Зато се надам да ће ови магнети и пчеле једног Бране залудети још неку заљубљену главу, да ће родити још неко зелено чудовиште у пролећним мирисима, да ће бацити још неку неизмаштану особу међу стварне људе, да ће распалити још неку залуталу револверашку шалу у друштву озбиљних људи.

Page 13: Tramvaj - casopis br. 5

13

ИЗНЕНАДА ОПЕТ ПРОЛЕЋЕ

То су моје заслуге из детињствамоји мачеви моја патња моја нежностто су моји перорези стреле и маказемоја гнезда моје кише моје санке моја школа

То ја за тебе од рођења припремамто пролећету експлозијуто зелено чудовиштетај сјајни хаос

Све сам то за тебе измислиоофарбаозакитиорасцветаоразболеополудеозагорчиоосветлиоолистаоозвучиооптициообезобразиозатрудниоољубавиоИ то је све што сам у овоземаљском животу постигаото пролеће тај ужастеби на дар

***Играо се ветар разболелог Дисаиграо се ветар у јесење вечекад пред оним што звук чује од мирисасва наша знања постиђена клече

Игао се ветар с Дисом и Бодлеромиграо се ветар у јесење вечекад пред твојим лицем ко пред револвероми звук и мирис задивљени клече

Траве се напиле срца и мудростии очију оних што су с оне странеуредно ко књиге послагали костиа нама послали будућност и ране

Где су они сада питаш као детеодговор не зна ни жар у твом телуодговор не знају ни птице што летеда свију гнезда у тајном пределу

Љубави моја баш си право детеодговор не зна ни сунце што зађеза далека брда као за магнетенеке старе цркве грома или лађе

Па кад сунце не зна шта ће учењацишта мудраци стари шта ваздух шта водепољупци су твоји најбољи предзнацинеке другачије и лепше слободе

Љуби ме без страха да ће да осетежеђ за нашим друштвом мртваци у пољујер они који су успели да одлетеимају јаву десет пута бољу

Играо се ветар у гранама кедраиграо се ветар у јесењој ноћижедан жедан жедан у товја сам недразакопао себе и све своје моћи.

Page 14: Tramvaj - casopis br. 5

Културни нокаут

14

Стефан Проловић

Разне су „чаршијске приче“ могле да се чују у нашем граду. То није ништа ново и свакоме од нас је познато. У људској природи је ваљда да се у слободно време њима бави и да их препричава. Неретко се дешава да једна сасвим обична реченица или изјава на крају поприми облик мита и постане истинска легенда. Обећања од стране градских властодржаца су најчешће предмет таквих препричавања и разноразних тумачења. Заиста, таквих обећања у Чачку било je пуно. Нажалост, остала су само на нивоу празне приче, а ми се надамо да ће неко, једног лепог дана бити доследан и успети бар део тих великих обећања и да испуни.

Сетимо се овога пута приче о некаквом споменику у центру града. Истом оном центру чији је трг годинама реконструисан, а да притом није урађено ништа осим стављања коцки. Тек ове зиме можемо да се похвалимо да смо добили комплет коцке. Сјајно! Није ово никаква критика већ просто изношење чињеница којих су сви свесни али ако неко ово протумачи и као критику, вероватно неће направити кардиналну грешку. И тако, тај споменик о коме је било толико говора, лепих речи, обећања итд. постаде застарео предмет под неким исто тако старим столом у канцеларији чији је кључ неко изубио. Аха, можда је губитак кључа и разлог због кога још увек немамо споменик на Градском тргу. Осврћући се на то, подсетимо се да се главна полемика водила о томе чији споменик треба поставити. Кад смо код тога, хајде да покушамо да наведемо бар пар знаменитих личности из нашег града које су својим делом заслужиле да имају споменик.

Споменик и обећања

Page 15: Tramvaj - casopis br. 5

15

Централна улица у Чачку носи име по жупану Страцимиру. Брат Стефана Немање, Страцимир, био је жупан у 12. веку и оснивач је утврђења Градац, како се Чачак некад звао. Такође, он је и ктитор Богородичине цркве која данас носи име Светог Вазнесења Господњег. Дакле, сигурно да би било заиста оправдано да имамо споменик жупана Страцимира у центру града. Али, иако се његово име могло чути као предлог, верујемо да би прво питање од стране вајара, који би требало да изваја његов споменик, било: како је жупан изгледао? То и јесте највећи проблем, па би неки имагинарни лик или лик по угледу на познате Немањиће било неко од решења. Било како било, жупан Страцимир је заиста историјска личност која заслужује да има споменик у Чачку.

Владислав Петковић Дис је још један од великана које је изнедрило чачанско поднебље. Песник какав се једном рађа и који је у свом кратком животном веку створио толико прелепих текстова да је и након толико година његов рад предмет дивљења великог броја обожавалаца поезије. Рођен је у Заблаћу давне 1880. године, а доживео смрт на броду на грчком мору од стране немачке морнарице 1917. године. Његов споменик већ постоји у дворишту Градског музеја, али његове димензије засигурно не одговарају онима које би требало да постоје. Имајући у виду допринос који је Дис дао, споменик у његовој природној величини би задовољио и оне са високим стандардима.

„Јунаци! Тачно у 15 часова...“ итд. гласио је сада већ чувени говор мајора Драгутина Гавриловића. Он је Дисова генерација, рођен је у Чачку 1882. године. Завршио је Војну академију и још се у доба балканских ратова истицао као добар војсковођа. Он је своје чувене речи изговорио 1915. године у току борби за одбрану Београда. Том приликом, прво је лакше рањен у руку а потом теже у врат. Након заробљеништва у Немачкој, после Другог светског рата, вратио се у Србију. Војну каријеру завршио је у чину пуковника. Умро је у Београду

1945. године. Данас у Чикагу живи унук мајора Гавриловића, Драгутин – Буца Гавриловић који тек понекад долази у Србију. Дакле, сигурно је сваки наш суграђанин поносан што је из истог места одакле је и пуковник Драгутин Гавриловић, а то значи да би се исто тако поносио његовим спомеником у центру Чачка.

Ово је само неколицина људи који су својим животним делом заслужили да имају свој споменик на Градском тргу. Поједини градови у Србији покушали су да скрену пажњу на себе тиме што су подигли споменик особама који нису у блиској вези или чак немају никакве везе са датим местом. У домену привлачења пажње то није лоша идеја али суштински, ако већ постоје неки са већом заслугом, ту опцију треба отписати у старту.

Међутим, да ли фамозни споменик мора да буде посвећен некој личности? О томе није било дискусије. Несумњиво, не мора, али нико се није осмелио да помене у довољној мери симболичан споменик који би дао јасну асоцијацију на Чачак. Да ли то можда треба да буде неки симбол револуције, градске мелахоличности или неки други симбол, нисмо меродавни да судимо, али могло би да звучи интересантно када би се чули предлози на ту тему па би се од гомиле таквих, сигурно нашао неки довољно добар.

У сваком случају ово је једна од оних, с почетка поменутих, „чаршијских прича“, које су заокупиле пажњу многих Чачана. Како већ имамо сређен трг, следећи корак у реконструкцији центра града може бити и реализација идеје у вези са спомеником. До тада ће се можда јавити и нека интересантна идеја која ће решавање тог питања ставити у први план. Има ту и других обећања која су од већег значаја за функционисање града и за становништво, али ако ова мање битна остају нетакнута, како поверовати у нешто озбиљније? Ту ни кратко памћење, које би све оно од раније избрисало, не би помогло

Page 16: Tramvaj - casopis br. 5

16

Човек који је волео Чачак

Милан Ристановић

Они који су га најбоље познавали тврде да је могао на улици препознати талента. Пришао би дечаку и посаветовао би га у ком спорту и на којој позицији би требало да се опроба. Давна прича са почетка 80-их несумњиво о томе сведочи. Сасвим случајно, током путовања у Пирот пријатељу, који је стицајем околности био Светислав Пешић, одлучио се за кратак одмор у Пријепољу. Међу дечацима, који су играли баскет на локалном терену, уочио је огромног момка „дивовских“ руку. Толико га је одушевила лакоћа са којом је неко толико висок играо, да је прво Пешића, а касније породицу и управу КК „Борaц“ просто „удавио“ причом о том невероватном клинцу. Тренер је био упоран, а његовим се проценама увек веровало, па је три дана касније „делегација“ клуба кренула у потрагу за мистериозним момком, о коме су знали само ето толико, да је једног дана на неком терену са друштвом играо кошарку. (Мала дигресија, тих година била је сасвим довољна процена искусног и цењеног тренера да се млад играч означи као талентован и ако је могуће ангажује, без данас неопходне препоруке угледног финансијера или пријатеља клуба). Било је ипак касно, КК „Слога“ је стигла дан раније, била бржа и конкретнија, па је тако у кошаркашкој историји забележено да је Владе Дивац, тада петнаестогодишњак, прве кошаркашке кораке (оне мало озбиљније) започео у Краљеву, а не у Чачку. Међутим, изгледа да је било суђено да њихове каријере буду повезане, јер ће тек по доласку Слободана Копривице на клупу „Слоге“, Дивац дебитовати у сениорској конкуренцији. Након тога, све је кошаркашка историја, а о њој једном другом приликом.

,,Jeдан на два”

Page 17: Tramvaj - casopis br. 5

17

О таленту...

За једну изузетну легенду кошарке, града Чачка, Слободан Цоња Копривица имао је крајње необичан развојни пут. Његови спортски почеци везују се за фудбал, у коме је са 14 година играо на позицији центарфора и то у сениорском тиму! Његов квалитет није чак ни довођен у питање, већ само његова младост, па је због честих неуспеха тима, он као најмлађи често био на удару критика (?) У међувремену КК „Борац“, који је тих година дуго настојао да се врати у прву лигу, окренуо се подмлађивању тима, а Копривица је као своју дефинитивну одлуку и опредељење изабрао кошарку. Треба појаснити читаоцу, како би избегли забуну која би га пратила кроз даље читање овог текста, да је реч о почетку 50-их када се фудбал играо лети, док је у јесен почињала кошаркашка сезона. Тако је Копривица играо упоредо оба спорта, јер је са 13 година почео кошарку у пионирском тиму КК „Борац“, да би исте године био прекомандован у јуниорски састав. Своју свестраност објашњавао је изузетним физичким предиспозицијама, док је љубав према спорту развио још рано у детињству.

У књизи „Кош на обали Мораве“ (Александар Стефановић, 1995. година), која прича богату историју кошарке у Чачку, Слободана Копривицу описују као тимског играча, израженог такмичарског духа. „Својим стилом игре брзо се наметнуо. Импоновали су његова борбеност и прецизан шут са велике удаљености“, наводи се у овој збирци успомена и успеха насталој поводом 50 година постојања КК „Борац“. Сезону након Цоњиног преласка у сениорски тим, „Борац“ је успео да се први пут у историји пласира у „Прву савезну лигу“.

Била је то 1954. година и стварањем тада младог тима, чију су окосницу чинили Слободан Копривица и Радмило Мишовић, започет је златни период „Борца“ који је трајао 50-их, 60-их и добар део 70-их година прошлог века, обележен непрекидним играњем у најбољој кошаркашкој лиги тадашње државе. Иако не постоје званични подаци, сматра се да је Копривица током каријере дуге 23 године, одиграо преко 1500 (преко 700 званичних) утакмица, наступајући искључиво за клуб из свог града. Током тих сезона у „Халу крај Мораве“ долазили су „Партизан“, „Цибона“, „Звезда“, „Задар“,

„Југопластика“, „Босна“, клубови који су представљали озбиљна имена европске кошарке, а чији су се играчи неретко из Чачка враћали погнутих глава. „Борац“ је увек представљао тврд орах најјачим екипама, то се зна“, са поносом вам може рећи старији Чачанин, савременик тих сјајних генерација, док ћете ипак чешће ову констатацију чути од неког млађег становника нашег града који се са сетом „сећа“ времена о коме је заправо само слушао.

О његовом залагању и раду током тренинга и утакмица, потпуној посвећености кошарци, о једном истинском борцу, али правом спортисти писале су некад новине и кошаркашки часописи. Током једног од бројних дуела са репрезентативним центром, Крешимиром Ћосићем, 1968. године, десило се, сасвим случајно, да Копривица задобије тешку повреду зглоба лакта, шутерске руке. Само они који су га добро познавали, били су убеђени да ће играч, без кога се прва петорка „Борца“ тешко могла замислити, успешно вратити кошевима. Вежбао је данима, а када су га већ многи отписали, он се појавио спреман за нову првенствену сезону.

Слободан Копривица (3.9.1939-19.5.1992.)Надимак: ЦоњаПозиција: бекШутерска рука: деснаБрој на дресу: 13Играчка каријера: KK ,,Борац” 1954 - 1975.Тренерска каријера:KK ,,Борац” 1972 - 1973. помоћни тренер/играч 1973 - 1975. главни тренер/играчКК „Марибор“ 1975 - 1976. главни тренерКК „Борац“ 1977 - 1980. помоћни тренер 1980 - 1985. главни тренерКК „Слога“ 1985 - 1986. главни тренерКК „Борац“ 1988 - 1989. главни тренер

Page 18: Tramvaj - casopis br. 5

18

,,Jeдан на два”

О успесима...

Кратке биографске забелешке, које је Копривица оставио иза себе, на самом крају роковника „ишараног“ кошаркашким шемама и поставкама акција (кажу да их је он једини разумео), говоре да је сезона 1972/73. у каријери Слободана Копривице имала највећи значај. Ову сезону он сматра својом највећом кошаркашком надоградњом, јер је те године први пут обављао функцију помоћног тренера, тада Лази Лечићу, али је наставио да игра у првом тиму „Борца“, обављајући функцију тренера/играча све до краја играчке каријере 1975. године. Састав који су чинили Мишовић, Катанић, Дробњак, Кићановић, Радић, Радивојевић, Качаревић, С. Стругаревић, Драшовић, П. Стругаревић, Ивановић и Копривица, вреди набројати од првог до последњег, јер је управо овај тим заслужан за највећи успех у историји КК „Борац“, четврто место на крају сезоне, чиме је омогућено учешће у међународном такмичењу „Куп Радивоја Кораћа“, наредне сезоне.

Да бих нагласио значење оваквог резултата, с обзиром да неко мање упућен или сувише млад може скептично закључити и запитати се о каквом успеху говоримо, када је реч о четвртом месту, треба истаћи да је „Прва савезна лига“ тадашње СФРЈ била по снази, у најмању руку, у прве три у Европи. Такође, клуб је увек био финансијски лимитиран, што је уз стару перцепцију играча о преласку из мањих у веће клубове, било довољно да с времена на време (тих година није било из сезоне у сезону) најбољи играчи напусте Чачак. „Лебдео је, јер ни сам није био свестан свог талента. То је борац, без мане и страха. Све је подредио кошарци и чачанском „Борцу“. Сви су одлазили, а Слободан Цоња Копривица је остао веран свом „Борцу“ и свом граду на Морави. Имао је Копривица понуда са свих страна, али никад није отишао из Чачка“, писао је још 1971. године угледни кошаркашки часопис „Југобаскет“. Најуспешнији састав у историји КК „Борaц“ - 1972/1973.

Page 19: Tramvaj - casopis br. 5

19

О вредностима...

Обављајући улогу тренера/играча, у периоду од 1972. до 1975. године, Копривица је употпунио кошаркашко знање и стекао довољно тренерских способности да је по добијању FIBA про лиценце, убрзо сматран једним од најталентованијих тренера у Југославији. Као ученик Александра Николића, Копривица је заиста рано показао одлично разумевање игре и тактике, по чему ће његова тренерска каријера бити годинама препознатљива. Својевремено, тада увелико почетник, Копривица је модификовао шеме тренинга, у жељи да их прилагоди кошаркашима са којима је тада радио. Ово је убрзо изазвало праву малу узбуну, јер се ето постављало питање како он сме и може исправљати такву тренерску легенду. Међутим, „отац југословенске кошарке“, каквим се данас сматра Николић, у Копривици је одмах препознао неког ко кошарку суштински схвата и подржао свог ученика. Још једно признање уследиће 1977. године, када ће у друштву Божидара Маљковића и Душана Ивковића посетити кошаркашки програм колеџа Илиноис, у оквиру тренерског усавршавања, које је тада организовало „Удружење кошаркашких тренера Југославије“.

Самосталну тренерску каријеру започиње у КК „Марибор“, тадашњем друголигашу, 1975. године, али поред солидних резултата, одличног пријема код домаће публике и сасвим солидне сарадње са играчима и управом, остаје само једну сезону. Носталгија за Чачком и жал за вољеним клубом („Борац“ је пролазио кроз тежак период, јер су испали у нижи ранг такмичења), били су пресудни да се Копривица већ наредне сезоне врати у КК „Борац“, на чијој ће клупи остати све до 1985. године. Већ у првој сезони екипа се вратила у највиши ранг, те ће у годинама које следе поново представљати камен спотицања многим фаворитима. „Хала крај Мораве“ ће седмицу за седмицом бити испуњена, док ће новинари са усхићењем извештавати о одличним играма увек младе поставе „Борца“ и лукавим потезима њиховог тренера, уз закључке да више ни порази „Звезде“ и „Партизана“ у Чачку, као ни победа над „Цибоном“ усред Загреба, не представљају нека изненађења. Током каријере, Копривица је још водио млађе селекције и женски кошаркашки тим КК „Борац“, КК „Слогу“ из Краљева (1985/86), младу репрезентацију Југославије, а последњи пут на клупи „Борца“ седеће у сезони 1988/89.

О човеку...

Како смо већи део времена провели препричавајући његово дело, ред је да лик Цоње Копривице употпунимо, на пример, његовом страшћу за риболовом или можда љубављу према музици (поред завршене музичке школе успешно је свирао саксофон у КУД „Абрашевић“). Да ли би било другачије да је изабрао фудбал? Знате ли да је одлично играо рукомет, одбојку и стони тенис?! Био је породичан човек, невероватно свестран и посвећен спорту, волео је Чачак и „Борац“. Играо је са Мишовићем и Кићановићем, тренирао је Дивца и Обрадовића, дружио се са Ивковићем и Пешићем, био битке са Ћосићем и Делибашићем, саветовао Дула Вујошевића, пио са Даворином Поповићем... За своје дугогодишње присуство у спорту награђен је орденом заслуга за народ са сребрним зрацима. За неке будуће генерације кошаркаша узор, за КК „Борац“ легенда, а за Чачане неко ко је волео град и успео у њему.

Page 20: Tramvaj - casopis br. 5

20

У протеклих 20 година у свету развила се нова грана туризма „екстремни туризам“, која узима све више маха и у Србији. У основи екстремног туризма је понуда где туриста у нетипичном окружењу, ради активности које доводе до повећања адреналина у крви и чине одмор јединствен. Најчешће активности су екстремни спортови, за које влада мишљење да су опасни по живот или да доводе до тешких телесних повреда. Данас, развојем технологије и самих екстремних спортова ризик се своди на минимум. Туре су организоване са искусним водичима који воде бригу о безбедности учесника. Како наводе актери истих „екстремни спортови су опасни онолико колико их ви учините опасним“.

Потенцијал Овчарско-кабларске клисуре за екстремни туризам

Овчарско-кабларска клисура спада у највећи туристички потенцијал општине Чачак. Верујем да је већина вас упозната са „основним“ туристичким понудама које она пружа, попут лековитих вода, манастира, језера и прелепих пејзажа. Скривени и не толико искоришћени потенцијал Каблара је управо у горе наведеној грани туризма – Екстремном туризму. Активности које би се убрајале у екстемни туризам, а које несметано могу да се одвијају у Овчарско-кабларској клисури су: алпинизам, спелеологија, параглајдинг, планински бициклизам, орјентиринг (сналажење у простору помоћу мапе), трекинг ( пешачење ван утврђених стаза ), вожња кајака или кануa, јахање коња, стреличарство, туринг ( пењање помоћу скија и спуштање )...

„Каблар у принципу нимало није искоришћен. С обзиром да је висок скоро 900 метара ту су идеални услови да нас никад не ухвати невреме, увек можемо да стигнемо да се склонимо. Надомак је града, то кад би људи имали поред Београда или Новог Сада било би једно од најпосећенијих места. Ми уопште нисмо ни свесни шта имамо! Планина, река, језеро, пећине, стене за пењање , у подножју бању“, истиче Петар Шундерић, оснивач Клуба екстремних спортова „Arma-dillo“.

„Armadillo“

Клуб екстремних спортова „Armadillo“ основан је 2006. године. Тренутно броји око 140 чланова, од чега седам стално активних. Основни циљеви клуба су окретање младих ка природи, неговање такмичарског духа и развој Овчарско-кабларске клисуре као туристичког потенцијала. Осим алпинизма, баве се организовањем посете пећини Турчиновац, спуштањем низ гелендере ( затегнут канап са нагибом ), изнајмљивањем бицикала и израдом туристичких понуда.

Екстремни туризам

Страхиња Бабић

Page 21: Tramvaj - casopis br. 5

21

Зашто „Armadillo“?

„Armadillo“ је синоним за екстремне спортове, то је животиња која живи у врло непријатељски настројеној средини, са доста природних непријатеља, и када је у опасности она се склупча у лоптицу и откотрља на безбедније место и тако решава своје проблеме. Слично је и са екстремним спортовима, морате реаговати брзо и промишљено“, казује Петар.

Ферата

Via Ferrata ( „гвоздени пут“ ) је планински пут сачињен од мердевина постављених на стени. Ферата је доступна свима и представља први корак ка алпинизму, служи да се почетници ослободе страха од висине и да стекну поверење у опрему. Ферата је у потпуности безбедна, успињање уз њу обавља се са заштитном опремом уз пратњу стручних лица.

„Прва ферата у Србији изграђена је управо на Каблару, изградили смо је уз помоћ неколико фирми. Налази се на централној стени поменуте планине и води до улаза у пећину Турчиновац, висински успон „гвозденог пута“ је 45 метара, док је дужина стазе 60 метара. До сада ферату на Каблару је прошло преко 600 људи. Поред Кабларске, изградили смо ферату на Островици, на Руднику, и у плану су још две ферате које ћемо повезати обележеним планинским стазама што ће представљати јединствену туристичку понуду“, наводи Петар.

Алпинизам на Каблару датира још од 50-их година 20.века. Први забележен случај пењања је Јурај Југа, Словенац који је радио у „Слободи“, он је први улазио у неприступачне пећине, док су од српских алпиниста први били Бранко Турин, Слободан Боба Миловановић и други.

,,Jeдан на два”

Page 22: Tramvaj - casopis br. 5

Спортско пењање је подграна алпинизма. Одвија се на

вештачким или на мањим стенама где су осигурања већ

постављена, што овај вид алпинизма чини потпуно

безбедним.

22

Вештачка стена

Вештачка стена је објекат који омогућава да се ситуације из пењања на природној стени увежбавају у контролисаним условима. Она пружа могућност да се са основама алпинизма упознају и деца старости од 7 година. Вештачка стена такође служи и за одржавање такмичења у спортском пењању. Безбедност пењања на вештачкој стени је на највишем нивоу, стога једине повреде које може изазвати пењање на њој су спортског карактера, попут истезања мишића и слично. Али, доста приче о ономе што у Чачку не постоји.

„Ми имамо покушај вештачке стене, на њој смо радили пар промоција протеклих година. Наш клуб није у могућности да обезбеди праву вештачку стену, која кошта око 30.000 евра, на којој би се одржавала такмичења у спортском пењању и која би задовољила све стандарде потребне за бављење овим спортом“, истиче Петар.

Школа алпинизма

„Клуб организује зимске и летње школе алпинизма, за децу имамо и кампове алпинизма. Што се тиче старосне границе, спортским пењањем могу се бавити деца старија од 7 година, док за алпинизам морате имати навршених 18 година или 16, уз одобрење родитеља. Свако заинтересован може нам се јавити поводом организовања алпинистичких курсева“, позива Петар.

,,Jeдан на два”

Page 23: Tramvaj - casopis br. 5

23

Планови за лето?

„Планирали смо да нам најважнији спортски догађај за ово лето буде извођење 100 људи у пећину. То ће бити јединствен догађај, пошто ниједна служба у Србији то до сада није извела. Све то ћемо забележити камером и направити мини-документарац. Такође, у виду имамо обиласке

кањона и литица у Словенији, Хрватској и Србији, поред тога одржаћмо летњи алпинистички курс у Бањи, наставак изградње ферате...“, закључује Петар Шундерић.

Да се стално морамо кретати и држати корак за светом сведоче и већ помало „потрошене“ класичне гране туризма, које бивају замењене новим, другачијим понудама. У Европи ничу „екстремна села“ – комплекси где посетиоци могу на једном месту да се баве узбудљивим активностима. Прво екстремно село код нас изграђено је на падинама планине Столови, надомак Краљева. Изградња истог у Овчарско-кабларској клисури допринело би додатној популаризацији овог места. Поред „опасних“ активности, посетиоци могу да се баве нешто лаганијим садржајима, као што су планинарење, јахање коња, вожња бицикала, кану... Уз све наведено, јединственост овог комплекса би била историјска и природна лепота клисуре.

Природне услове имамо, новца не треба превише, људски ресурси и воља постоје, једино остаје да се надамо да ће надлежни препознати потенцијал Бање и у овој области туризма и започети развој у том смеру.

Да љубав према спорту не познаје границе, доказује нам Младен Макојевић који је упркос свом хендикепу постао најмлађи Србин који се попео на Мон Блан, највиши врх Алпа ( са 17 година). За десет дана проведених у Алпима, поред поменутог врха Младен се попео и на Брајтхорн и Гран Парадизо.

Page 24: Tramvaj - casopis br. 5

24

Пети елемент

И ми вампире

за Сагу имамоБојана Јовановић

Сава Савановић

„Настаде глуво доба. Не чује се више ни звонац ни совица. Само чекало чекеће, вода хуји на омаји под воденицом, и... ништа више. Док на један мах уђе у воденицу један повисок човек црвена као крв лица; уђе нечујно, ракао би врата се и не отворише. Претурио преко рамена крпу платна, па му се спустила низ леђа чак до пета“. Овако је Милован Глишић у својој приповеци „После деведесет година“, описао лик најпознатијег српског вампира, Саве Савановића. На основу ове приче снимљен је први српски хорор филм „Лептирица“.

Прича о Сави Савановићу почиње у селу Зарожје (општина Бајина Башта) и говори о томе како је Сава после смрти боравио у једној воденици и убијао и пио крв људима који би дошли у воденицу да мељу жито. Успели су да га убију, и то глоговим коцем, јер је одао своје име. Ова легенда се преносила међу мештанима са колена на колено. И данас, млин постоји, али је пред самим урушавањем и нико ништа не предузима по том питању.

Вампир је једина реч из српског језика која је општеприхваћена у свим светским језицима. Ствар са вампирима у Србији некада није баш била за шалу.

Page 25: Tramvaj - casopis br. 5

25

Петар Благојевић

Ипак, Сава Савановић јесте најпознатији српски вампир, али није најстари. Ову Савазанимљиву титулу Сава ће морати да препусти свом старијем колеги Петру Благојевићу. За разлику од Саве Савановића о Петру Благојевићу постоје и писани докази.

Први пут се име Петра Благојевића, сељака из Кисиљева код Великог Градишта, помиње у берлинском часопису Vossiche Zeitung. Текст је објављен 23. августа 1725. под називом „Вампир из Кисиљева“. У тексту је написан изештај догађаја који су се збили у овом месту исте године. Говори се да је у селу након смрти Петра Благојевића за осам дана умрло деветоро људи. Они су боловали по двадесет четири сата од непознате болести а затим умирали. Сви су они на самрти испричали да им Благојевић долази у сан и да их дави, да не могу да му се одупру и да ће сигурно умрети. Петрова удовица, којој је он такође долазио у сан тражећи да му на онај свет пошаље његове опанке, причала је да се вампири познају по томе што им тело у земљи остаје непромењено, да им расте коса, брада и нокти и да добијају нову кожу, а да нико није знао откуд јој таква сазнања. После тога, она је побегла из Кисиљева. Мештани су упели да нађу Петров гроб, тело му је и даље било нераспаднуто. Проболи су га глоговим коцем а затим тело спалили. Након тога престале су све мистериозне смрти у овом селу.

„Лептирица“ је један од првих и најпознатијих хорор филмова снимљен на овим просторима. Филм је снимљен 1973. године, а заснован је на приповеци Милована Глишића „После деведесет година“. Сценарио и режију радио је Ђорђе Кадијевић, док су главне улоге припале: Мирјани Николић, Петру Божовићу, Слободану Петровићу, Танасију Узуновићу… Прича прати љубав између Страхиње и Радојке. Радојка је кћерка газда Живана који не дозвољава Радојки да се уда за Страхињу. Разочаран, Страхиња напушта своје село и одлази у Зарожје. Наилази на сељаке који причају о уклетој воденици и прихвата њихову понуду да постане нови воденичар. Филм траје 63 минута и у целини се може наћи и на Youtube.

Page 26: Tramvaj - casopis br. 5

Пети елемент

26

Арнаут Павле

Занимљиво је да се у исто време у аустријским изворима помиње и Арнаут Павле који је био српски хајдук и за кога се верује да је после смрти постао вампир. Прича о Павлу је једна прича о вампирима која се очувала годинама без промене. Арнаут Павле се вратио из турске војске у свој родни крај Медвеђа, село у околини Свилајнца. Прича каже да је током свог повратка из војске убио вампира и да се после тога осећао лоше. Убрзо је умро. Неколико недеља касније више људи који су тврдили да су га видели нађени су мртви, са нејасним узроком смрти. Њих четворо било је мртво. Затим су отворили његов гроб, пробили колац кроз његово мртво тело и спалили га. Јако мала раздаљина, и временска и географска, доводи у везу Петра Благојевића и Арнаута Павла.

По причама старијих, у чачанском крају није било вампира. Постојале су разне приче које су тадашња деца, а данас већ баке и деке, слушала по прелима и комишањима. „Никада нисам чула да је у нашем крају било вампира. Људи су углавом причали свашта када неко умире на чудан начин, али никада на то нисмо ораћали пажњу. Знам за вампира Саву Савановића, а причу о њему сам чула кад сам била мала. Приче су нам причали старији људи. Највише сам се плашила прича о дрекавцу“ – говори Загорка, пензионер, 78 година.

Сва ова села у којима су вампири живели, као и већина српских села, временом су прилично опустела. Mного је затворених кућа које делују аветињски. Вампири се не враћају, може бити да их плаше овакви призори. Можда свако село Србије има свог „вампира“ који га опустоши.

И на крају, сву светску славу коју су Пера, Паја и Сава заслужили, преузео је комшија из Румуније, кнез Цепеш. Мада, ко зна. Можда се једног дана поново Бред Пит и Том Круз осмеле и овога пута буду Пера и Паја. Можда и улога Саве на (не)срећу припадне Роберту Патинсону. Можда. Видећемо...

Влад Цепеш или Влад Дракула био je влашки

војвода који је владао Влашком у три наврата.

Познат је по томе што је током своје владавине

наводно спроводио сурове методе у одбрани од османских освајања,

нарочито набијањем на колац. Такође је познат

и као инспирација за име вампира у роману

„Дракула“ Брема Стокера.

Page 27: Tramvaj - casopis br. 5

27

„Било би добро да постоји више медијског простора и за неке друге идеје“

Јована Василић

Свирањем и компоновањем бави се од средњошколских дана. Опробао се у различитим музичким правцима, а 2008. године са Ђорђем Гостиљцем основао је дуо „Окуражатор“. У међувремену, бенду се придружило још нових чланова, а у јулу ће наступити на „Егзит“ фестивалу. Шира јавност је Николу упознала кроз такмичење „Ја имам таленат“, на којем се представио са неколико ауторских песама и прикупио бројне симпатије.

Зашто „Ја имам таленат“ а не „Први глас Србије“?

Не сматрам себе певачем, него неким ко пише песме, па је природније да се пријавим за „Таленат“. На „Првом гласу“ тражи се певање као најјачи адут, а мислим да је мој управо писање песама. Било је занимљиво и упознати различите људе са различитим талентима који су се тамо појавили, а и неке сјајне певаче међу њима.

Шта ти је „Таленат“ ново донео?

Првенствено, већи број људи чуо је те песме, због чега сам се и пријавио. Било је доста позитивних реакција, а то је важно за даљи рад.

Ћаскање са Николом Радовић

Пети елемент

Page 28: Tramvaj - casopis br. 5

28

Пети елемент

Ваше песме су углавном са љубавном тематиком, зашто?

Па, и није баш само љубавна тематика. Имамо и песама које су о разним другим стварима о којима смо мислили у то време када су настајале. Али, и љубав је ствар која је увек присутна као један од мотива, и добро је да је тако.

Колико је времена потребно увежбати нову песму, и на који начин се припремате, где вежбате?

Свирали смо доста песама које нам се и нису свиделе, а настајале су на пробама. Али, оне које су нам биле занимљиве дуже времена, ми смо их свирали пред људима. Тако да је тај процес настајања песама ишао спонтано - по принципу шта нам се свиди. Свирали смо углавном код Панта у соби, али често и на Морави, на Спомен парку... Волимо да свирамо напољу.

Власници сте награде за најбољу песму на „Чачанској гитаријади 2011“. Да ли је та награда донела нешто ново бенду, али и теби као творцу песме?

Супер је било добити ту награду, били смо срећни што се некоме допало оно што радимо. То је добар импулс када правиш ауторске песме.

Шта вас мотивише да се бавите музиком? Може ли се од тог посла живети?

Волимо да свирамо, и то је углавном то. Волимо пробе и прављење музике. Некад испадне добро некад лоше, али добро се забављамо. Колико то може да постане комерцијално па да се живи од тога зависи од пуно фактора, али знам да многи музичари живе од бављења другим пословима.

На такмичењу си добијао само позитивне критике, а да ли је било и неких замерки? Од кога?

Некако чудно звучи, али нисам добио ниједну критику, више неке нове идеје од разних људи којима се допало то што радим. Највише замерки сам сигурно дао сам себи, јер ретко кад сам задовољан наступом. Сигуран сам да увек може боље.

Да ли наступаш само са бендом, или имаш и неке соло свирке?

Дуже време нисмо свирали, осим мене на „Таленту“, али биће свирки сигурно овог пролећа, само да видимо у којем аранжману и да се договоримо где. Има доста опција - да ли клупски или по фестивалима, али нам је у интересу да се свира кад год можемо.

Како је настао бенд „Окуражатор“?Бенд је почео као дуо - Ђорђе

Гостиљац и ја смо почели да свирамо са две гитаре неке песме које су се нама свиђале, онако необавезно. Прикључио нам се Марко Пантовић, и тако смо свирали око три године. Певале су и Кристина Стевановић и Александра Денић у неким периодима, али углавном нас тројица. После су се прикључили Јован Пантовић Мошо на басу и Лазар Пејић на клавијатурама.

Page 29: Tramvaj - casopis br. 5

29

Колико музичар заправо има могућности да напредује у мањем граду попут Чачка?

У Чачку постоји сцена, али је јако неорганизована и мало се свира управо по Чачку. Неколико бендова наступа најчешће ван града, а јако ретко овде. Због тога се можда и стиче утисак да је могуће успети само у Београду, или бар некој већој средини где постоји више критичне масе да се сцена одржи.

Има ли, по твом мишљењу, „лека“ против свеприсутног кича и шунда у музици?

Има лека, али мора доста да се поради на организовању противтеже, нечега другог што би привукло људе. Кич је веома медијски пропраћен и некако је „најбрже решење“. Било би добро да постоји више медијског простора и за неке друге идеје.

Које албуме/бендове слушаш у последње време?

После доста времена поново сам слушао „Битлсе“, и опет се одушевљавам истим.Од наших или бар Еx Yu бендова, често пустим „Лету Штуке“, по мом мишљењу можда најбољи бенд са ових простора који данас прави музику.

Колико иначе пратиш домаћу сцену?

Пратим доста, јер због посла на радију имам контакт са доста нове музике. Осим „Лету Штуке“ волим и „Пионир 10“, „Дарквуд даб“, „Крш“, „Еву Браун“, „Ребел Стар“, „Плејбој“. Доста тога се појавило од ових бендова што ми се баш свиђа.

Имаш ли неке музичке узоре?Многи су ми узори, због различитих

ствари које су ми се свиделе код различитих људи. Али, неки кантауторски приступ, гитара-човек, као код Демијана Рајса, Џона Фрушантеа, Џефа Баклија или Дилана ми је најдопадљивије.

ИЛИ - ИЛИ

„The Beatles“ ИЛИ „The Roll-ing Stones“?

То су две потпуно различите енергије бендова, и волим и једне и друге, али када бих бирао, онда сигурно „Битлси“.Они су најкреативнија група музичара по мом укусу.

Плоча, касета, CD ИЛИ Mp3?

Све је Mp3, нисам нешто носталгичан за технологијом.

Шта је у плану за април - нова песма, спот, албум ИЛИ само наступи?

Надам се да ће током априла изаћи први сингл. Постоји прича за цео албум, преко лета или до јесени. Треба да наступимо и за „Егзит“ па спремамо пробе и репертоар. Биће сигурно и неких акустичних свирки, видећемо где.

Page 30: Tramvaj - casopis br. 5

30

Пети елемент

Бити млад, а бити старДушан Даријевић

Кад сам добио позив, од својих младих колега трамвајџија, да напишем нешто о младима, о њиховим проблемима, хтењима да друштво измене набоље, или шта већ, дуго сам се премишљао. Није да нема тема, али једна ме је ствар уплашила, а то је неистицање конкретних проблема које има одређена популација, већ наглашавање чињенице млад, младост, нешто што је као стање тренутно, сви смо га проживели или вас то чека. Увек су постојали сукоби генерација, а на овим просторима их је било и биће. Овом животном чињеницом, манипулисало се одувек, у социјализму, млади су били они на које се рачунало да подрже револуционарне промене, модернизацију, држава је све контролисала, и омладинске активности, али је и подржавала иницијативе, лојалних чланова, пре свега. Oни који су то мање били су награисали, али су и они своје активности провлачили кроз разне омладинске форуме, центре, штампу и слично, све док субверзивну делатност нису открили они стари уз помоћ младих полтрона. И потрошачко друштво и корпоративни системи су се радо качили за младост и за њих је важно бити млад, добијете посао ако сте млади, није важно да ли нешто знате, млади сте и неко ће вас по својој потреби обрадити. Брижљиво се негује култ младости, разноразне трице и кучине се уваљују, да се остане што дуже млад, а ако случајно остарите, онда слободно можете себи навући жуту траку, ако нисте имали среће и у поодмаклој доби сте остали без посла, ускоро постајете грађанин другог реда, нико вас неће нигде погледати, ни у властитој кући. Бескорисни, без новца да изгледате млади, а старите из дана у дан, муњевито и сами прижељкујете да над вама неко примени лапот (лапот је врста аутаназије, старинске; метод мотком, примењиван од стране млађих чланова породице над старијим, углавном у пасивним крајевима).

Да апсолвирам, бити млад и то још у Србији и Чачку, не значи много, ако сами на време не предузмете ствари, а ни тад вам нико ништа не гарантује. Овде се много брзо стари и постаћете и сами, много пре што се надате, налик својим родитељима, који су донедавно били млади.

И шта сад? Празна прича не значи много, треба видети шта се може сада и овде, урадити не само за своју генерацију нешто, него за све, бар мало, колико се може. Лично ми је сметало што су бројни млади активисти, дуго као неко чудо очекивали отварање Канцеларије за младе. Немам ништа против, али резултате могу донети само конкретни задаци и конкретна решења, уколико се на томе буде радило и резултати ће бити видљиви.У време политичких промена, борба против Милошевићевог режима, октобарске промене, тадашња опозиција је и те како рачунала на младе, обећавало се и многи су се примили и ушли у систем и мало шта променили. У Чачку су странке на власти врло брзо маргинализовала омладинска удружења, а неки опоравак је видљив тек од скоро. Много шта је пропуштено да се учини у свету у којем владају тајкуни свих врста и мало се шта може променити, сем да им се придружите. Неког простора за акцију има, само ако постоји добра организација и зна шта се хоће.

Page 31: Tramvaj - casopis br. 5

31

ПРЕДЛОГ ПРВИ У што скорије време, треба направити базу

података о младима у граду. Школска омлaдина - домаћи и они који су дошли из других средина, студенти-они који одлазе у друге градове на даље школовање и усавршавање, студенти у Чачку, они који студије настављају овде, или су дошли из других места. Повратници - студенти који су завршили студије, привремено се враћају у родни град или траже посао и остају ако га нађу и заснивају породицу. Повратници који нису завршили студије, траже нову шансу или се спремају да траже нову средину. У Чачку се мало зна о онима који овде долазе из других средина са дипломама или без њих, који су овде у потрази за послом или их је љубав овде довела - слабо су видљиви. Ту су и они млади људи које покреће глобална миграција (Кинези) или млади који су се овде склонили од ратних збивања. Чачак и у бољим данима није био идеална средина, пожељна за живот и највише је био занимљив младим паровима који су желели далеко од велеградске буке да заснују породице. Наравно, не треба заборавити и армију неамбициозних, који из социјалних и других разлога остају овде, а радо би отишли због посла и авантуре на неко пожељније место за живот. Оваква база података била би важна за оне који би хтели да се организују због приватног бизниса, најразличитијих пројеката важних за локалну средину, због мапирања горућих проблема: незапослености, повећаног насиља, криминала, болести зависности, помоћи талентима. Велика шанса и помоћ у свим акцијама, могли би бити и они који су давно отишли, а сада су успешни у својим професијама.

ПРЕДЛОГ ДРУГИ: Готово свуда у свету, а све чешће у Србији, бар у већим градским срединама, млади људи напуштене просторе приводе новој намени, трајно или привремено. Много боље би било да је неко бар привремено уступио младима, односно да су сами тражили: Дом војске, биоскопе („Сутјеска“ и „Праг“), зграду у власништву Железница Србије, планирану од стране локалне власти за нов Центар за социјални рад. Има тога много, и фабричких простора и зграда. За то се мора организовано борити.

ПРЕДЛОГ ТРЕЋИ:Акције за здравију и чистију средину, збрињавање животиња, производња здраве хране. У овоме има знатног помака у односу на прошлост. Волонтерски рад у оваквим акцијама треба подстицати и неговати.

ПРЕДЛОГ ЧЕТВРТИ: Пројекти из културе, медијски пројекти и остали који афирмишу локалне капацитете се подразумевају. Захваљујући друштевеним мрежама, повезивање са вршњацима из других средина у земљи и иностранству, као и са онима који су одавде давно отишли је пожељно и неопходно.

ПРЕДЛОГ ПЕТИ: Чини се да су претходне генерације више волеле место у ком су се родиле, разлога има пуно за то, опуштеније се живело, ритам живљења је био другачији, ратови, санкције, распад државе и претходног система. Повезаност са родним крајем, некад је била чвршћа и већа. Разумљиво је што је тако, али ако заиста желите да се овде нешто промени, морате у тим променама сами бити много активнији, истрајнији, ако немате снаге за то боље спакујте кофере на време, не окрећи се сине и пут под ноге, овде се брзо стари, а старост, ту се сетите старог, доброг Тина Ујевића и његове „Свакидашње јадиковке“. Ако сте спремни за рад, онда засучите рукаве, заборавите поделе, старе, младе укључите све расположиве ресурсе, скенирајте стање, одредите приоритете, начине решавања проблема и крајњи циљ. Ако то не урадите ви, урадиће то на свој, погубан начин за све нас, разни, финансијски, политички мешетари, лопови, сецикесе, преваранти, продавци магле, а онда смо сви у чабру, било стари, било млади и нема нам спаса. „Хајде сад сви, на своје радне задатке“, шалим се, нећемо тако.

Page 32: Tramvaj - casopis br. 5

Пети елемент

32

Заиста неопходно

Софија Каралић

Шта?Оснивање Саветовалишта за брак и породицу.

Ко?Социјални радници, психолози, педијатри, специјални педијатри, стручњаци из многих друштвених области.

Где?У згради број 1, на Градском тргу у Чачку.

Када?1.марта 2013. године.

Зашто?Ради пружања помоћи супружницима у решавању конфликата у браку, родитељима у васпитању деце, деци у одрастању и младима у доношењу одлуке о ступању у брачну заједницу.

Како (остварују свој циљ)?Пружањем подршке и давањем савета за решавање проблема свима који дођу у просторије Саветовалишта (сваког радног дана у периоду од 15 до 19 часова) и онима који окрену СОС телефон 348-283.

Page 33: Tramvaj - casopis br. 5

33

Реч је о ванинституционалној помоћи. Долазак у Саветовалиште није условљен подношењем правног захтева, а појединци и породице који савете за превазилажење проблема потраже у Саветовалишту не морају оставити своје податке, чиме им је обезбеђена анонимност.

„Желимо да помогнемо! Свима, баш свима којима је помоћ потребна. Младима, старима, онима који су у брачну заједницу одавно ступили, и онима које тај корак тек чека. Дођите у Саветовалиште!“, поручује Миланка Бабић, дипломирани социјални радник и координатор услуге Саветовалишта за брак и породицу у Чачку.

Помоћ је бесплатна и то је велика предност ове услуге. Многим породицама је потребна стручна помоћ, али је због незавидне материјалне ситуације нису могли приуштити. Сада је помоћ свима обезбеђена.Гордана Мићовићдипломирани клинички психолог, гешталт психотерапеут

Сигурна сам да ће Саветовалиште заживети! Као и за све у животу, потребно је време, али стручна помоћ је увек добродошла и сигурна сам да ће је људи и потражити и пронаћи у Саветовалишту.Марија Вуловић школски психолог у Основној школи „Вук Караџић“ у Чачку

Ово је врло користан и значајан подвиг. Сада је неопходно људе обавестити о постојању ове услуге у граду. Неопходно је да људи знају да постоји место као што је Саветовалиште!Сања Обренићдипломирани психолог

Наравно да је оваква врста услуге потрeбна. Потребна је и Чачку и Чачанима. И не само потребна, она је неопходна. Постојање Саветовалишта за брак и породицу је заиста неопходно!Катарина Мандић Дуњићшколски психолог у Гимназији у Чачку

Page 34: Tramvaj - casopis br. 5

34

Пети елемент

Квас као културни феноменСтефан Пајовић

Није морао да вам се допадне, али ако сте Чачанин, онда сте барем једном пробали квас. Може се наћи у понуди готово свих угоститељских објеката, па упада у очи када га нема у Крагујевцу, Београду или Новом Саду, где ће вас тамошњи конобари саблажњиво погледати или пак покушати да вам продају „неко друго пиво“.

За оволику популарност у нашем крају заслужна је Београдска индустрија пива, која je 1967. отворила прво пивару, а деценију касније и сладару, на тај начин започевши моравичку квасоманију. Ипак, не треба сметнути с ума чије је национално пиће квас. Тргови руских градова су лети препуни цистерни разних величина, најчешће жуте боје, на којима се точи квас. Најпознатија марка је „Никола“, што звучи, крајње индикативно: „Не – Кола“. Ово није без разлога, највећи такмац квасу на тржишту освежавајућих напитака Руске Федерације јесте кока-кола. Код нас тешко да уопште и постоји тржишна утакмица, сведоци смо свеприсутности пића из Атланте и занемарљиво малог удела „хлеба који се пије“. Али он је ту, може се наћи на рафовима и производи га неколико српских компанија.

Чачани и квас

Начин производње се није пуно мењао од самог почетка који је, помало парадоксално, везан за напитак с којим га лаици најчешће мешају: пивом. Наиме, прича о квасу и Чачку почиње готово цео век пре почетка справљања самог напитка, 1861. године када је Фердинанд Крен почео да продаје своје пиво, а коју деценију касније отворио пивару и сладару. Управо ће та пивара, „Овчар“, постати део БИП-а, где ће 70-их година 20. века почети производња кваса.

Током наредних 40 година колико се производио, овај напитак стекао је култно место међу Чачанима. Ни премештање, тада већ нерентабилне, производње у београдски погон није смањило популарност кваса међу Чачанима, о чему најбоље сведоче покушаји да се обнови производња и након краха погона „Чачак“. Данас га производи компанија „Нина СС“ из Мршинаца у власништву породице Чикириз и углавном се може купити у Чачку и околним градовима. О благотворним дејствима кваса на људски организам не треба трошити речи јер су она одвајкада добро позната, али би се пар редака могло посветити психолошком ефекту овог пића справљеног од житарица. Хтели ми то или не, оно је током година постало нешто по чему се препознајемо широм Србије и некако је постало саставни део представе коју наши сународници имају о Чачку. Инхерентна љубав, или у најмању руку толерисање (за оне који баш не „миришу“ ово пиће специфичног укуса) је одлика готово свих младих који су одрасли на квасу и данас својатају овај руски производ.

Page 35: Tramvaj - casopis br. 5

35

Више од напитка

Квас је део културног топоса Чачка превасходно зато што је његова судбина уједно и судбина његових справљача, тј. наших суграђана чија предузимљивост му је и дала разазнатљив моравски шмек. Делио је судбину свих нас: док је индустрија града цветала, његова производња је расла; када смо се нашли у запећку слободног тржишта и он је кренуо странпутицом.

Настојања, упркос пеховима, данашњице да се покрене производња кваса представљају и непоколебљивост чачанског духа у временима пуним искушења. Ово пиће недвосмислени је симбол нашег града и свих вредности, али и фалинки на којима је саздан и као такав је незаобилазна тема како кафанских разговора, тако и ерудитних расправа. Уколико се садашња и будућа младост града на обали Западне Мораве довољно осмели, можда будемо сведоци, тренутно научно-фантастичног, призора терасе ресторана на врху Градине с кога се пружа поглед на Чачак, а као једини логичан избор након пар сати пешачења уз уређене стазе, чини се одабир кваса из карте пића.

До тада, имајмо сви у фрижидеру барем један расхлађен квас и будимо свесни да испијањем истог конзумирамо много више до пуког освежавајућег напитка.

Ко све производи квас у Србији:БИП: Продаје се у лименци и

неповратној стакленој амбалажи од 0,33л.

Ледени квас: Пуни се у Инђији и може се наћи у лименци запремине 0,33л. Додатак карамеле му даје специфичан укус.

Нина СС: Пуни се у Мршинцима код Чачка. Продаје се у повратној и неповратној стакленој амбалажи од 0,33л.

Page 36: Tramvaj - casopis br. 5

36

Име презиме: Стефан Радошевић Година и место рођења: 13.06.1989. Чачак

Пребивалиште: Чачак, Београд

Занимање: Аrchiteggt

Контакт: [email protected]

Page 37: Tramvaj - casopis br. 5

37

Креативци

Page 38: Tramvaj - casopis br. 5

alternativazacacak.rs

ПИШИТЕ ЗА БЛОГ!

- Блог је осмишљен као отворен простор на коме можете изнети своје мишљење и слати нам своје ауторске текстове

Посетите нас на сајту и читајте текстове из претходних бројева.

Page 39: Tramvaj - casopis br. 5

laneobe

TRŽNI CENTAR STARI VAVILON

PRVI SPRATTEL: 032 344 960MOB: 064 444 96 14EMAIL: [email protected]

32000

Page 40: Tramvaj - casopis br. 5